Poznat je kao zemlja vatre i leda, ali za mene će Island ostati zemlja u kojoj sam doživela iskonsku snagu prirode i videla kako je ona oblikovala divne ljude. Zemlja u koju sam se zaljubila na prvi i sve ostale poglede.
Na Islandu prvo osetiš neverovatno čist vazduh, a onda i fantastičnu vodu koju svugde možeš da dobiješ besplatno, bez ijednog osuđujućeg pogleda. Naime, u kafićima vam bez problema osoblje toči vodu u flašice za poneti, a u restoranima postoje stolovi na kojima stoje flaše vode koje gosti mogu da ponesu za svoj sto.
Priroda je potpuno neverovatna, s jedne strane Atlantski okean, a na kopnu, vulkani, polja lave, glečeri i planinski venci, sa oskudnom vegetacijom. Klima je prilično surova, karakteristična po snažnim vetrovima. Uprkos uslovima za život koji bi se smatrali nepovoljnim ili baš zbog njih ljudi su skromni, tihi i nenametljivi. Moj je utisak da nisu hladni, već ljubazni i spremni da pomognu, ali ne žele da vas uznemiravaju bez potrebe.
Na ulicama nema gužvi, osim onih koje prave turisti zbog slikanja na svakom koraku. Saobraćajni propisi se poštuju, vozači ne trube i strpljivo čekaju da pešaci pređu ulicu. Pošto je grad mali, najbolje se upoznaje koracima, ali postoje i gradski autobusi. Bez gužve, naravno.U restoranima i kafićima tokom dana nema muzike i vrlo je tiho, osim ako se tu ne zateknu turisti iz neke od mediteranskih zemalja ili Amerike, čini mi se da su oni najglasniji.
U Rejkjaviku nema bilborda, zamislite. Vaša čula nisu napadnuta nadražajima sa svih strana, tako da u miru možete da uživate u pogledu na Atlatik, planine, jezero, male simpatične lokale, ljude. U centru su ulice relativno uske, ispunjene malim umetničkim galerijama i prodavnicama suvenira uglavnom. Nema svetski pozantih brendova, nema svetlećih natpisa, niti reklama, nema kladionica niti noćnih klubova, nema tržnih centara po širem centru. Ne treba ni da pominjem da su ulice besprekorno čiste, mada nisam videla čistače. Ni pikavce ne bacaju van kante za otpatke. Na ulicama nema pasa, osim onih sa vlasnicima, a takođe ni prosjaka. Automobili koje smo videli deluju izdržljivo i snažno, ali nisu od onih koji se voze u našoj zemlji, dakle nema audija, BMW i mercedesa. Ne mislim da ih nema uopšte, ali sigurno su vrlo retki, čim ih nisam videla. Zgrade su jednostavnih linija, ne više od desetak spratova, a kuće su najčešće prizemne ili jednospratne sa fasadama u beloj, plavoj ili crvenoj boji. Skromnost se oseća na svakom koraku.
Kako razmetanja nema u životu, tako je nema ni u smrti. Naime, gradsko groblje mi je prvo delovalo vrlo staro, dok nisam pogledala datume na spomenicima i shvatila da je to zapravo novo groblje. Spomenici su od jednostavnog kamena, prekrivenog mahovinom zbog čega deluju staro, na njima piše samo ime osobe i datum rođenja i smrti.
Ljudi trče, voze bicikle i šetaju bebe u kolicima, čak i kada pada kiša i duva vetar, a deca na igralištima su obučena toliko lagano da bi prosečan stanovnik naših krajeva odmah zakljčio da će dobiti upalu mozga ili makar pluća. Naravno, igrališta su drvena, sa penjalicama, ljuljaškama i klackalicama. Nedeljom rade samo prodavnice namenjene turistima u centru grada i veliki marketi. Većina restorana i prodavnica ne radi posle 18h, Islanđani vole da vreme provode kod kuće, a poznato je i da mnogo čitaju i pišu. Nemaju valjda pametnija posla.
Ostavite odgovor