GOSTINKA

Iža. Žiža porodičnog života. Žiška koju baba Toma raspaljuje u zimskim zorama, ustajući pre Vanje, da se dete u toplom obuče. Vanja češlja samo krajeve, ali je baba Toma ne pušta u školu dok ne razmrsi celu kosu.

 

„Dete moje sedo“, Vanju tata ljubi u teme, i iža postaje topla do neugodnosti.

 

Osedeli su i maslačci, sazreli za želje. Tata je omekšao. Odavno je prestao da grdi, sad samo savetuje, konstatuje. A izgrdio je dobro za tri naredne decenije kada je nabrala pune ruke maslačaka, iako je alergična na mleč. Duvala ih krišom sve sa jednom istom željom.

 

 „O, Radišo, došla ti gostinka”, viče baba Bosa sa susedne terase, i evocira uspomene iz klupe. 

 

„Kako se zove žena iz Gostuše?”

„Gostinka”, javila se ona, a učiteljica je stišala podsmeh među nekoliko đaka.

„Deco, ako se uzme da je naše selo nastalo tamo gde je jedan od dva brata podigao gostionicu i da je naše selo mesto gde se gosti duša, onda smo i mi na neki način ovde potomci tih gostiju.”

 

Škola – izlaz iz sela. Napuštena gnezda selica u ćoškovima, u kojima su njeni nemirni drugari, nikad i ona, stajali okrenuti ka zidu, naziru se kroz preostala prozorska krila. Ta su krila još jedina koja je njena ruina mogla da da Gostušanima. Od pera onih, čijom se lakoćom neasfaltirani putevi u svet prelaze, više nije bilo tragova.

 

I Vanjka, kako je mama zvala, bila je pero kad se nogama odgurivala na ljuljašci i maštala da leti visoko, visoko preko tatinih košnica, visoko preko kamenih krovova, visoko do Niša. Vanjka je došla posle kompromisa jedne gradske devojke da dođe u manji grad. Kada je Radiša postao tehnološki višak u Pirotu, preselili su se kod njegovih u Gostušu, da bude sam svoj majstor. Onda je postao i tehnološki višak u Violetinom životu. Crepulja nije bila njen domen, ni plevljenje bašte, plavljenje odeće. Jednostavno se nije adaptirala i nije želela da sili. Lakše joj je bilo da radi kao kasirka, i živi u gradu. Postala je ponovo gostinka u kući gde je živela skoro dve godine. Rado viđena gostinka ako pitate Vanjku, kojoj je na rođendane donosila šnalice, sapunicu za balone, rekete za badminton i perjane loptice što su uletale u Gostušicu. 

 

„Kam da iskubemo jedno kokošče, pa će napravimo lopticu, šta se sekiraš”, zadirkivao je deda.

 

Vanjka je ostala sa tatom, babom i dedom, dok ne završi osnovnu. Mrzela je da ćuti kad krene Dnevnik 2, da se znoji nad žalfijom kad se prehladi i sirće u čarapama za snižavanje temperature. Niš je bio njena sloboda, teritorija na kojoj može da se priča i za vreme Vesti, mogu da se jedu kolači i pre ručka. Niš su bile haljinice u izlozima, na dohvat njene, ušećerenim jabukama ulepljene ruke. U Nišu ih je doduše luda Draganićka, baba bez bližih naslednika, koju je Violeta čuvala i živela u njenoj sobi, budila rano da donesu mleko, novine i šta joj dune.

 

„Mama, a što baba Draganićka ne nosi maramu, kao baba Toma?”, komentarisala je Vanja minival kog je svakog jutra Draganićka ukrućivala oblakom laka. Ispod laka se nazirala njena lobanja, a ispod nje jasna odrednica da ona nema unučiće i da smim tim nije baba. Vanja je onda zaključila da je marama odevni predmet za babe, i toga se držala na dalje.

 

Draganićka je izvetrela i njeno jeste prohujalo, ali kad joj dune davala je pare za Vanju i za mamu da se počaste krempitama u Lipi i da još toliko donesu u stan. Vanjka je volela „kupovne” stvari. „Kupovne” ušećerene jabuke na drvce više od onih običnih. Krempite iz Lipe više od babinih salčića. Šarene sokne više od pletenih popkica što grebu. No, jednu stvar Vanjka je ipak volela domaću, možda baš zato što je baba bila na štakama i otkad su u Gostuši počeli da prodaju hleb u prodavnici, mešenje pogače ostalo je samo za praznike. 

 

Pričala je komšinicama kako baš voli mešen hleb, a one joj gotovo svakog dana donosile po parče vruće pogače. Baba Bosa, njihova prva komšinica, neku godinu je starija od Radiše, ali je nosila maramu i to je kvalifikovalo za status „babe”, dane je provodila u njivi, nosila ručak i ponovo se vraćala kući kad krene da se smrkava. Vanjka se osmelila jednom kad su s baba Bosom i baba Tomom same sedele da kaže: „Boso, samo tvoju pogaču iz komšiluka nisam probala“, a Toma, na ovu neočekivanu izjavu odgovorila; „Rek’o bi čovek nema pas za šta da nas ujede. Spremam ceo dan, ono u’vati maz i ‘leba” i  podupreta štakama, što su joj tanjile mišice na vezitlama, ispraćala Bosu. A Bosa već sutra, pre njive, ostavila kod baba Tome parče pogače. I baba Toma bi onda i sama odvajala brašno i od dana pravila praznik. Vanjka je svaku priliku koristila da joj se pridruži u mešenju. Vrzmala se oko testa i osećala „velikо“.

 

„A što se ovo zove crepulja?”

„To je ćero kao crep…taj materijal.”

„A šta je crep?”

„Od crepa se prave krovovi, ali ne kao ovi naši kameni…nego crveni krovovi.”

„Kao naša škola?”

„E, takav zlato moje”.

 

„Babo, a što se ovo zove čorbaluk kad jedemo salatu iz njega?”, i tako dok ne posedaju svi za sto i ona ne ućuti, jer se punim ustima ne priča. Kasnije, učeći svoje prve reči na engleskom, trudila se da ih upamti uz pomoć reči na srpskom. Tako je „panica” bila „panic aaaaa. ”[1] Vanjino interesovanje za reči ostalo je i do fakulteta, pa je odlučila da se posveti anglistici. Vanjuša, sama je sama sebi kao ženstvenu minđušu prikačila nadimak kasnije. Njime je „klomparala” brzbrižnost u njenim omiljenim crvenim klompama, koje joj je mama kupila za prvi odličan uspeh. Uz te je klompe, dobila i drvenog leptira, čija se krila njišu kada ga voziš. Jedva su je uverili da ga ne nosi u Gostušu i ne pohaba mu točkiće kamenitim puteljcima.

 

Do svog prvog odličnog uspeha morala je da prekrca pored nadimka, i kosu tanku, uspravnu debelu, osnove algebre i jedan zimski raspust. Pravila je od testa srce, mesec, krst…i gledala kako na plotni njene kreacije rastu i menjaju oblik. Mesec nije više mesec nego kifla, a ona ih pomalo razočarano okretala kad se zarumene. Takve su bile i Vanjkine želje te zime. Maštala je da zimu kao i prethodne dve provede u gradu, okićenom raznobojnim lampionima i da prave Blatka, jer za Sneška ponekad nije bilo dovoljno snega. Na Staroj planini snega je bilo i odviše. Savetovali su na TV-u da se ne izlazi na ulicu bez preke potrebe. Vanjušine su želje nadošle i deformisale se. Valjala je u brašno figurice, a u mislima se tiskala u zagušljivom gradskom autobusu i iskakala na prvoj sledećoj stanici kad bi mama rekla: „Eno, ide kontrola, moramo da izađemo.”

„Maaaaaama, maaaaaaama”, dotakla je rukom užarenu plotnu. Baba je uzela da joj hladi dlan pod vodom, a tata dotrčao zavejan i onako uplašenu je dodatno izgrdio što ne pazi.

 

„Rano moja”, tešila je baba. U tom su joj uzdahu bili i Vanjkina opekotina i uteha da njena vangla, koju je u miraz davno donela, neće postati samo eksponat. Vanja se umusila i rekla: „U Nišu ima šporet na struju, pa možeš da podesiš temperaturu.“ I tati bi jasno da je ono što Vanjku najviše peče to što nije u Nišu kod mame. Umotao joj ruku zavojem i stavio u stari džip.

 

„Tata, a što se ovo jezero zove Zavojsko?”

„Kad nemaš zavoj, ti onda dođeš i brčneš ruku ovde, i ona ti prođe.”

 

Radiša je prespavao u kauču u dnevnoj, a Vanjka ga prvo ujutru pitala: „Tata, kad ćeš ti da ideš?” Nije želela da joj krnji od slobode. Poželela je da je cela zima raspust, da šeta s mamom buvljakom dok ne prestane da oseća prste na palčevima, da balansira ivičnjacima u parku i istražuje ga iznova; „Mama, a zašto ovde nema nigde klupice visoke kao krov?”

 

Sedela je sad na jednoj, starijoj od njenih sećanja, na kojoj je baba provodila topla popodneva, u nadi da razmeni koju reč sa komšikama. Nije im zamerala što ne svrate često ili natrče „samo na č’s”. „Za žensko uvek pos’o ima, nego kad si ćopav… ” Vremenom je klupica postala ćopava, bez izgleda da je iko podupre. Naslonjenoj na svoje detinjstvo, prišla joj baba Bosa i skrenula pažnju na maljavog Mirka koji je kosio ispred kuće. „Mirko, ovaj se zove k’o prut”, rekla je Vanjka jednom dedi, a on opomenuo: „Ne tako da kažeš dečku! To nije lepo.” I više to nije pominjala. 

 

„Ti i Mirko lepo da se uzmete, u dve kuće gazdarica da budeš”, konstatovala je Bosa.

 

„Možda mi se više isplati da vas sve dočuvam, pa selo da nasledim,” nabrekla je između njih tišina kao vime krave koju nema ko ni da isisa ni izmuze. 

 

Kaljavi dlanovi, dve smežurene suve, venčane paprike, plamenjačom potkačene, podrhtavali su pred njom. Ti dlanovi, nekad meki kao maslac, glatki kao med, kojima nevesta premazuje vrata kada ulazi u novi dom pred njom su svedočili da iza tog praga nisu ni med ni maslac.  

 

„Ej bre, ćero, ćero…”, nemoć peglanih kobasica što teže gredama i saća što se topi da maknu kolevke bila je u njenom glasu. Pružila je Vanjki smotuljak još tople pogače iz korpe.

 

„Hi teacher how was your weekend?”

„Interesting. I visited my dad in the village Gostusha.”

„Ghostusha?”

„You pronunciation is almost correct…”[2]

S aveti. Saveti.                                                                                                           

[1]  panic – panika, eng.

[2] „Zdravo nastavnice, kako si provela vikend?”

„Zanimljivo. Posetila sam tatu u selu Gostuša.”

„Ghostusha?” Ghost – duh, eng.

„Tvoj izgovor je skoro ispravan…”