Danima je na vratima od lokala stajala okačena cedulja da se lokal izdaje, i naravno, broj telefona. Na staklu izloga, još uvek je bio naziv restorana, velikim, crvenim kineskim slovima, koja podsećaju na zmajeve.
Lokal je u centru grada koji sve više postaje periferija, pošto su tu odavno oronule zgrade, koje čekaju prirodnu smrt samourušavanjem ili pak onu nasilnu, sa dokrajčivanjem bagerima. Teško koji bi preduzetnik, koliko god ulagao u lokal, kakve god zmajeve stavio na vrata, sve sa lampionima koji im vise oko ušiju, mogao da utera dva, tri gosta dnevno, a kamoli da očekuje uspešan posao, makar oni bili i zemljaci Kinezi.
Jednog jutra, vrata behu otvorena. Ostala su tako ceo dan.
Sledećeg dana isto. Unutra je bio mrak. Treće noći, nisu se ni zatvarala. Očigledno je neko hteo da izađu svi mirise od kulinarskog umeća prethodnog gostioničara, da dobro izluftira sve njegove tragove. Ipak, naziv lokala u obliku zmajevskih slova, i dalje je tu bio. Nakon nedelju dana, već je počeo izlazitii na svetlo dana ispred radnje, pa se moglo utvrditi da je zemljak prethodnom, mada malo bleđe kože. Uz njega je bila mlada žena, što mu je sasvim priličilo, jer je i on bio mlad, samo što je ona bila dosta mršavija i s kosom vezanom u konjski rep, pa se činilo da je dosta mlada. Ona je svaki čas izlazila s velikom kofom, nešto manjom od nje, pošto je obrisala staklo, jednom, pa drugom krpom. Onaj gornji deo koji nije mogla da dohvati, dosegnula je kada se popela na stolicu visokog naslona, za koji se pridržavala jednom rukom. dok je drugim brisala. Muškarac, za kog se još nije moglo utvrditi da li je gazda ili muž, koji god bio, nije obraćao pažnju na njenu stabilnost na stolici, kao da je bio siguran u njenu veštinu. Videlo se da je sve drugo manje važno ili nevažno, jer oni su sada pravili svoje gnezdo. Da je bilo gnezdo doslovce, pokazalo se jedne noći kada je jedan poveći dušek, onaj za bračni krevet, prošetao, lebdeći ulicom i zaustavio se pred izlogom lokala. Na naličju dušeka bio je utisnut mladi bledo žuti čovek. Nije se moglo utvrditi ko je koga unutra uneo. A treće noći, po istom principu, ali služeći se točkovima kolica, došetao je jedan frižider. Obog puta, mala bledo žuta žena je bila s njim. S obojicom. I muškarcem i frižiderom. Oboje su tog trećeg preneli preko praga, s takvim naporom, da je boja njihovog lica bila bleda kao pergament sa nacrtane dve tanke kose crte ispod čela i dve malo deblje, razdvojene paralelno, namesto otvorenih usta, koje se bore za dah.
Kada se frižider prevalio preko praga, svo troje se izgubiše u polumraku prostorije.
Tako je svakog dana donošeno ponešto od pokućstva. Kao da se useljavaju, da im je to novi dom. A zmaj-slova na izlogu koji se caklilo od čistoće, i dalje su bila tu, sve sa zmajevskim krilima.
Kroz njega su se mogli videti postavljeni stolovi sa stolicama visokog naslona, s jednim velikim, centralnim. A sa dna prostorije, gde je bio otvor ka unutrašnjoj prostoriji, a na njemu je i dalje bio žuti zastor sa slikom ogromne glave mačke. Da li je to bila obična ukrasna slika, da privuče pažnju svojom pojavom koja je možda trebalo da bude simpatična ili je to bila oznaka za porciju na meniju, kakve u nekim restoranima, na primer, imaju slatke gude ili jage?
Činilo se da je bilo spremno za otvaranje, kako se u poslednje vreme otvaraju restorani i sve što ima vrata – sa balonima u vidu venca oko ulaza i eventualno, neki vatromet. Jeste da su ga Kinezi izumeli, ali je na ovom otvaranju izostao, takođe i baloni. Izostali su i gosti sa čašama šampanjca za proslavu. Ostali su i dalje isti oni lampioni od prethodnog gazde i slova po neizmenjenom rasporedu. Ušteda ili manjak inspiracije? Ili samo svedenost na ono sto se nudi, čega ima.
Jedne večeri, unutar tog prostora, koji je sve više ličio na malu skromnu tajnu, upališe se tri čkiljava svetla iz lampiona sa tankim metalnim ramom.
Dakle, počelo je! Šta god to bilo, počelo je! Ulica, iako zabavljena svojim poslom, itekako ume da primeti svaku promenu.
Mlada žena se mogla videti kroz izlog kako stalno obilazi stolove i sitnim pokretima namešta pribor, tanjire, nabore na stolnjacima. Mladi čovek stoji na ulazu i gleda uz i niz ulicu, kao da nekog očekuje. Dosta smireno i sigurno da će taj neko doći. I došli su – prvi gosti.
Sa kapicama i šeširićima, malenim kao što su i oni. Sa još malenijom dečicom, obučenom u malecna odelca. Haljinica lutkice koju je držala devojčica, bila je identična roze haljinici s mašnom na njoj.
Svi oni su vešto radili svojim ručicama, prinoseći sitne zalogaje uhvaćene štapićima.
Kada su završili svoj obed, jedan čovečić se izdvojio, popričao s mladim gazdom, te onda svi pođoše niz ulicu, svojim malim koracima.
Potpuno ista radnja se događala svakog narednog dana. Nije bilo mušterija celog prepodneva, niko nogom ne kroči, ali popodne se pali malo svetlo i mlada žena kreće s ritualnim postavljanjem onog najvećeg stola u sredini.
Prolazeći tuda, ne oseća se nikakav miris. Dimljeno meso i užeglo ulje napada nozdrve sa svih strana ulice, ali iz tog malog restorana, baš ništa.
Mladi čovek čeka svoje goste koji će sigurno doći, stojeći na pragu, ne hajući za te mirise koji mame prolaznike.
A i prolaznici, kao da su, najpre krajičkom oka, sve više obraćali pažnju na izlog tog malog restorana, u čijem izlogu su se videla tri stola sa stolicama i glava nacrtane mačke na zastoru u dubini prostorije. Ali, još niko nije ulazio. Kao da je iza tog izloga bio neki drugi svet. Ali, svet koji je sve više privlačio.
Jedan od prolaznika je svakodnevno tuda prolazio do svog posla i nazad. U prvom slučaju užurban, a u povratku umoran.
Tog dana je, iako umoran, zastao, malo se snebivao, pa ušao. Uskoro je mogao biti viđen, ko je hteo da gleda, kako sedi sam za stolom i služi se štapićima, kao da je to radio celog života. Prišao je mladom gazdi, naklonio se i izašao.
To je učinio i narednog dana.
Stanar zgrade preko puta, koji je to sve mogao posmatrati, upravo je čekao da se tako nešto dogodi, da mu da ohrabrenje da učini isto.
I učinio je, kao i narednog dana.
Odveo je i svoju ženu. Žena prijateljicu, prijateljica muža.
Komšija je zapazio te brojne posete, pa je jednom otišao i sam. Zatim je poveo majku, koja je jednom bila u Kini, imala je jednu kinesku vazu i lepezu, celog života prisećajući se tog puta. Čak je malo i kineskog znala, koji je učila na nekom kursu. A onda je majka primetila nešto neobjašnjivo neobično. Ili je kineski koji je učila bio falš ili taj jezik kojim je ovo dvoje govorilo nije bio kineski. Kako god, Išla je tamo svaki naredni dan, jela hranu koju je spremala mala bledo žuta žena štapićima prinoseći zalogaje i sve više shvatala da oni nemaju ukus Kine.
Sledećih dana, nedelja, toliko je bilo puno ljudi pred vratima restorana, pa se moralo čekati u redu.
Kineski restorani u okolini su imali sve manje gostiju. Domaće roštiljnice su uzalud puštale ventilatore na dim da vitla ulicama, kako bi privukao mušterije. Svi su strpljivo stajali pred vratima malog restorana i čekali da oni koji tamo sede, završe baratanje tim štapićima, pitajući se hoće li i oni to umeti.
I umeli su, itekako, čim su ih uzimali u ruke, ispreplitali su ih među prstima. A zalogaji, sami su klizili. Niko takvu hranu pre nije probao.
A onda, jednog jutra, behu otvorena vrata i ostadoše tako ceo dan, noć i danima posle. Ljudi si čekali u redu, čekajući mladog čoveka da ih pozove unutra, jednim mahom ruke i polu osmehom, kao što je uvek činio. Ali, tamo nije bilo ni njega ni njegove žene.
Kineska slova, zavesa sa glavom mačke, stolovi i stolice, stari frižider, puno činija od porcelana i štapića, uredno je stajalo na jednoj polici, čekajući svoj red.
A na podu je bila jedna crno-bela fotografija. Na njoj – mladi par sa malim dečakom i nešto manjom devojčicom s lutkom u ruci. On je bio obučen u kimono sa velikim pojasom, a ona, takođe u kimono, samo sa cvetnim dezenom, sa podignutim kosom na temenu glave. Neko primeti:
„Pa, oni su Japanci.“
Zatim podiže fotografiju s poda i okrenu na poleđinu.
Sitnim, japanskim pismom je pisalo :
Hirošima
A u restoranu, prvi put osetiše neki miris. Mirisalo je na sećanje.
Ostavite odgovor