Слушала је планове свог мужа, али није баш чула. Слагала се са свим што је говорио, мада није веровала да је то могуће. Већ јој је било преко главе свега. Стално пресипање из шупљег у празно. Почињали су неке додатне послове и на крају је увек испадало да су више уложили него зарадили. Није имала снаге више за његове идеје како ће зарадити новац за живот.
— Да ли ти се чини да ћемо то моћи да изведемо до краја? — чула је питање на крају излагања.
Погледала га је погледом који није видео. Био је то празан поглед, усмерен према ономе ко говори.
— Хоћемо, само ако успеш да се не задужиш додатно — додала је, климнувши главом.
— Па ти мораш свему да нађеш замерку — подигао је глас.
— Није замерка, само упозорење да се више не задужујеш код зеленаша.
— У реду је све, нема проблема — био је изнервиран што то стално помиње. Морао је да узме позајмицу од њих до сада више пута и већ је упадао у зачарани круг.
— Не љути се, само покушај да ме разумеш. Немам више снаге, веруј ми — није одустајала.
Посматрала га је за тренутак. Променио се. Постао је нервозан, пскао на сваку реч, псовао често. Није на њу гледао као на жену. Изгубио је заљубљеност, остале су само бриге које су се гомилале.
— У реду је. Идем сад ја на њиву да урадим колико могу — рекла је помирљиво и изашла из куће.
— Долазим касније, само да обавим овај посао — додао је за њом.
На њиви није била забринута. Радила је колико је могла и мислила о другом човеку. Упознала га је на састанку свих менаџера. Он јој је пришао, угледао је међу толиким женама и пришао да се упознају. Био је културан, распитивао се ненаметљиво о њеном животу. Пријали су јој његови погледи и то што му је била важна. Где год да крене, он би се нашао у близини. Доносио је послужење, кафу, воду, шта год је било потребно.
Сунце је полако почело да се спушта. Није још дошао. Шта ли сада смера њен муж, помислила је.
Овде је била без притиска, па је остала још мало да ради. Мислила је на човека који се појавио и полако заузимао њене мисли. Није ништа тражио од ње, само друштво. Почело је дописивање између њих двоје и некако јој је било лакше да поднесе све недаће. Било је довољно што се интересовао како је данас провела дан, како је на послу, шта се ново догодило. Постепено ју је навикавао на себе.
До њиве је дошла пешице и сада је већ морала да се враћа кући. Спуштао се мрак.
Путем је посматрала биљке на њивама, одговарала на поздраве људи и убрзо је стигла.
Није га било код куће.
— Шта ли се десило? — позвала га је, али није одговорио.
„Стижем брзо“ — стигла је порука.
Одморила је кратко, а онда је припремала вечеру. Мрачне мисли су почеле да јој надолазе.
„Неће ваљда опет нешто да забрља“, мислила је сада на свог мужа. Обећао је чврсто и њој и деци да неће више да коцка никада. Надала се само да није то.
Чула је звук мотора њиховог аута. Капија се затворила. Прилазио је улазним вратима без да се чује његов глас. Отворио је врата, задржао се у ходнику.
Позвала га је именом.
Тишина.
Кренула је ка вратима да види шта се дешава. Сусрели су се баш на прагу. Није гледао у њу. Боја лица му је била пепељасто сива.
— Шта се догодило? — упитала је несигурним гласом.
Тишина.
Прошао је поред ње, сагнувши главу, и сео на кауч. Уздисао је.
— Да ли је све у реду? — питала је опет, а нека мука јој седе на грудима.
„Није ваљда опет“, помисли, надајући се да греши.
— Све ће бити у реду. Само немој да бринеш и молим те да не вичеш — проговорио је промењеним гласом.
Стајала је на средини собе. Чинило јој се дуго, а био је само тренутак.
„Шта ће бити у реду?“
— Не. Ја више не бринем. Немам зашто. Решио си ствар. Помогао си ми да донесем одлуку — проговорила је зачудо мирно.
— Ма какву одлуку, жено божија? Кад ти кажем, све ће се решити. Па нећу ја стално да губим, једном ће се окренути коло среће — изговорио је.
— Моје коло среће се окренуло. А можда ће и твоје — одговорила је док је улазила у собу.
Спремила је само нужне ствари, узела свој новчаник и изашла на врата. Без поздрава. Затворила их је за собом тихо. Обула своје ципеле и позвала свог пријатеља. Замолила га је да дође по њу.
Ускоро је стигао. Ушла је у ауто мирно и замолила да је одвезе у град, у апартман, за једну ноћ.
Изгледала је тако да није могао ништа да пита. Испунио је њену молбу, сместио је. Питао да ли је потребно да остане са њом.
Погледала га је први пут те вечери. Познавала га је кратко време, али као да га је знала одувек. Није је изневерио. Није био заузет када јој је био потребан. Видео ју је.
— Молим те, остани — прошапутала је.
— Нема никаквих проблема. Дођи — рекао је тихо и загрлио је нежно, обгрливши њено потресено тело снажно, целим рукама.
Наслонила је главу на његове груди. Чула је откуцаје његовог срца,који као да су говорили да још има наде. Ритам чист, уједначен, сигуран.
Ostavite odgovor