Dug

            Gvozdenovom proračunatom oku ništa nije moglo da promakne. U ovoj kući ispunjenoj teškim mirisom sveće, tamjana i sveže smrti, on je krišom među ovim prostim ljudima zagledao svaki rever kvalitetnijeg odela. Svaku ruku sa koje je zasijao prsten. Svaki nabor kaputa koji je na grudima, u unutrašnjem džepu  krio neobično debelu izbočinu. Nije on to istinski hteo, ali oko je samo beležilo u neki svoj nevidljivi tefter. U ovoj prostoj seoskoj kući, takve stvari su skoro vrištale i privlačile njegovu pažnju. Ljudi su se smenjivali, a on je stajao u dnu sobe, pored ikone svetog Đorđa, koji je bio krsna slava pokojnika.

            Gvozden je došao tog jutra preko svoje volje, samo iz obaveze koju ipak ne može da izbegne. On i pokojnik nisu bili prvi susedi, ali znao se red. Nije to ni bila neka dobrostojeća porodica – čestiti, pošteni i – siromašni, kako to uvek i biva. A siromašni i dobrostojeći se, dabome, ne mešaju. No ipak, iznenadio ga je dolazak nekih rođaka iz Nemačke, koji su sa sobom doneli britke mirise kolonjske vode, skupocenog parfema i bljesak cipela koje koštaju više nego nečija krava. Imali su fine maramice sa kojima su otirali svoje umorne oči. Ili se iza njih zaklanjali od vonja prostog sveta.

            Prvo je gospođa čvrsto stisla podlakticu udovici, i poljubila vazduh pored njenog obraza odmah se izmaknuvši. Njene nakarminisane usne promrdaše bez tona, izjavljujući saučešće. Zatim se okrete pokojniku, prekrsti se ali se ne saže da ga poljubi. Samo ukočenim vrhovima prstiju dotače tvrdo drvo sanduka. Crveni nokti bljesnuše i osvetliše prostoriju svojom vatrom, kao da prkose smrti. Zatim udovici priđe čovek u skupom kaputu i nevešto je zagrli samo rukama, trapavo mičući svoje telo dalje od njenog. Prilazeći sanduku i rođaku koji je unutra ležao krut kao daska, maši se za onaj unutrašnji džep sa izbočinom na kaputu. Nekoliko pogleda sevnu ka njegovoj ruci i svežnju novca koji je njome izvadio da dariva pokojnika. Hitro se okrete da vidi gleda li bogata gospođa. Ali ona je već stajala kod vrata žaleći se na zagušljivost. Čovek zatim odvoji svežanj za koji je Gvozden u momentu izračunao da će pokriti sve parastose do godine i spomenik. Spustio ga je u sanduk, gurnuvši ga malo u pokojnikov sako. Zatim se sagnu, poljubi vazduh iznad pokojnikovog čela i polako se uputi ka gospođi koja ga je već čekala napolju.

            Neko reče da je vreme da se telo iznese. Nasta žurba, jecaji udovice se pojačaše i ljudi priđoše da prihvate sanduk i ponesu ga van. No, po iznošenju zapeše u hodniku kod ulaza, pomerajući levo – desno, ali sanduk sa pokojnikom se zaglavi i ne htede dalje. Udovica poče da kuka, a nosači počeše da cimaju, nekom izlete i psovka. U celom metežu i gunguli, sanduk se malo nakrenu i iz njega na pod ispade svežanj novca koji je gospodin u kaputu zataknuo pokojniku. No niko ga ne primeti. Niko sem Gvozdena. Svi su bili zauzeti odglavljivanjem sanduka.

            – Šta bleneš Gvozdene!? Pomozi! – povikaše nosači i Gvozden brzo podiže pogled sa novca, a  zatim hitro načini korak zgazivši preko njega svojim desnim đonom. Prihvati kraj sanduka, još malo ga odiže i oni ga konačno odglaviše uz struganje i izneše napolje. Na štoku od vrata ostade duboka ogrebotina, kao sveža rana. Gvozden stade ukopan u onom istom mestu gde je načinio korak. Desni taban mu je brideo, kao da nije stao na novac nego na žeravicu. U glavi poče da mu kuca i pišti. On se okrete oko sebe, ali u kući više nije bilo nikoga sem žene koja se čula iz kuhinje. Zatim munjevito pomeri desnu nogu, kao da ju je sklonio sa žara, sagnu se i zgrabi novac, gurajući ga hitro u unutrašnji džep svog sakoa. Strgnu rukom zastor sa ogledala, izravna sako na grudima sa te strane uveravajući se da se ništa ne primećuje. Zatim pognute glave i sumornog lica  izađe među ostale ljude u dvorište, dok mu je u slepoočnicama još uvek bubnjalo.

###

Gvozden je ležao u vrućici dok mu je žena menjala obloge, gunđajući i prebacujući mu:

            – Jašta, tamo si i nazebao, na groblju! A lepo sam ti rekla – „Gvozdene kaput“! Znaš da tamo uvek duva kao ludo!

            – Glava … glava mi puca … – mucao je Gvozden suvih usana.

            – Ako, i treba, nek ti pukne kad si ludoglav!

            Dan nakon sahrane, Gvozden je pao u veliku vatru i trebalo mu je čitava sedmica da uspe ponovo da ustane na noge. U groznici, priviđao mu se pokojnik. Davio ga je svojim žutim koščatim rukama, sedeo mu na grudima i tražio novac nazad. Novac koji je onog dana uzeo na onaj način. Kada se nakon sedam dana pridiže, nije bio potpuno svestan koliko je vremena prošlo. Polako se vraćao u život, pokušavajući da zaboravi muke koje su konačno minule. Ali uprkos preživljenoj groznici, i dalje je često  krišom po noći odlazio u ambar i vadio sakriveni novac ispod grede. Slagao novčanice jednu na drugu sa nekom pobožnošću i divio im se. Pravio je planove na šta  bi ga valjalo utrošiti. Šta će toliko novca mrtvom čoveku?

            No, mesec dana nakon njegove bolesti, nešto udari po stoki. Najpre ne prođe ni dan da ne izgubiše po jedno grlo iz stada ovaca, koje više niko nigde ne pronađe. Sledeće zlo koje ih zadesi je bilo još krupnije. Krava se obliznila, ali su oba teleta bila mrtvorođena. Nakon par dana i krava uginu. I žena mu  i majka kukale su danima.

            – Kao da smo se na Boga kamenjem gađali! Šta nas ovo zadesi!

            Gvozden je samo ćutao i gledao u jednu tačku. Nije imao snage da prizna ni sebi, a kamoli drugima ono što je imao na duši. Zamrzeo je onaj dan kada je uzeo prokleti sirotinjski novac. Sada je bilo previše kasno sve i da je hteo da ga vrati udovici. Više se nije usuđivao da ode do ambara ni da ga takne rukom. Smišljao je na koji način da ga se otarasi. No, kako je vreme prolazilo i stvari se polako vratile u kolotečinu, tako se bura u njemu stišavala i odlagao je svoju odluku sve više i više. U utorak je rekao „u nedelju“, a u nedelju je rekao „jedan dan od nedelje“. Najposle je odustao od svoje namere. Kada je prebrojao sva grla stoke koja je izgubio za ovo vreme, to je taman toliko novca. Eto, zalegnuće taman da ih nadoknadi. Tu mora jedared da se zaustavi.

            Da Gvozden nikako nije bio u pravu, to užasno saznanje mu je donela sledeća sedmica. Utorak beše kada nasta velika strka kroz selo i u kuću mu upadoše ljudi uz povike da mu je sina jedinca proburazio pobesneli bik. Gvozden riknu sleđen od užasa, noge mu se oduzeše, pa najednom opet dobi natčovečansku snagu i pojuri kao mahnit. Na livadi pade pred svog sina koji je već bio okružen ljudima. Trudili su se očajnički da mu zadrže utrobu unutra. Na sreću, još je bio živ kada je stigao do bolnice, ali život mu je visio o koncu. Gvozdenu se cela kuća srušila na glavu. Usledili su dani i nedelje neizvesnosti, gde su se očajni roditelji molili svim svecima ne bi li spasli njihovog sina. Gvozden se u sebi zaklinjao da će sve crkvi dati, darivati, čak i preko toga ako bude potrebno, samo da mu se na dete smiluju. Malo po malo, njegov sin konačno živnu i najgore prođe. Svima pade kamen sa srca.

            – Da ideš u crkvu … – poče mu majka tog jutra kada mladić konačno stade na noge, no Gvozden je naglo prekide:

            – Znam, evo idem odmah, iz ovih stopa! – ustade stisnutih usana, odlučnog pogleda i izađe iz kuće. Bojažljivo, posle toliko vremena uđe u ambar i napipa rukom ispod grede svežanj, pa za tren povuče ruku, kao da okleva. Zatim je opet gurnu pod gredu i izvuče novac odlučnim pokretom. Novčanice su još uvek blistale i širile sa sebe bledi miris kolonjske vode, od kojeg mu skoro pripade muka. Zgužva ih besno, gurnu u džep i ne okrećući se uputi se brzim hodom u crkvu koja se nalazila u drugom selu. Kako je putem odmicao, novac je bivao sve teži i teži, kao da u džepu nosi kamenje. Znoj ga je oblivao, sunce grizlo za teme, ali on nije zastajao ni hlada da potraži. Žurio je da brzo sa tim svrši, da se otarasi tereta i vrati Boga u svoj život.

            Ispred crkve naiđe na zaključana vrata. Drmao je i vukao kvaku, iscrpljen od tolikog puta i žarenja sunca i novca u džepu, no ništa se ne desi. Vrata ni makac. Poče da se okreće oko sebe, da obilazi crkvu, ali nigde nije bilo žive duše. Sunce je bilo uveliko visoko na nebu i svako se od njega uklonio gde bilo.

            Došlo mu je da zakuka na glas od sve muke. Ni Bog neće ovaj novac! Kome da ga vrati, kako da ga se reši? Pade na kolena izmučen i ko zna koliko bi tako bio da ne prođe neka žena i upita ga šta mu je. Gvozden joj reče da hoće da da prilog u crkvu, a ona se sažali na njega, dade mu vode da se okrepi i reče mu da je pop otišao hitno jutros poslom u veliki grad i da ne znaju kada će se vratiti. Načisto poražen, Gvozden joj se ni ne zahvali nego se okrete i pođe natrag u svoje selo. Put nije bio ništa lakši, niti ga je novac manje pekao. Već na izmaku snaga, na ulazu u selo on sede na kamen ne mogavši dalje, i utom mu lutajući pogled privuče odsjaj krstača i spomenika na brdu iznad sela gde beše groblje. Srce mu zastade za momenat. To je to! Vratiće novac pravo njemu! Poskoči najednom čio, kao da nije pešačio ceo dan po vrućini, i sa ogromnom nadom u svom srcu povrati se kući. Razveseli ga pride to što vidi sina kako sedi za stolom sa ukućanima. To mora da je dobar znak!

###

Mrak se već debelo spustio na selo i samo je možda neka besana duša mogla te noći da spazi u brdu više sela povremeni odsjaj na mesečini koji se polako penjao naviše, ka groblju. Pobožni bi se prekrstili i zazvali Boga, a oni neverni bi svalili sve na svice. Ne beše to naime niti jedno ni drugo. Odsjaj je poticao od oštrice male motike koju je Gvozden krišom pripremio iza kuće pre mraka, i sada je u rukama nosio na groblje, pomažući se usput njome kao štapom. Uz sebe nije imao nikakvog osvetljenja, jer je morao svoj naum da izvrši u tajnosti, krišom od svih. Ipak, taj mali odsaj mesečine ga je na neki način odavao, a toga nije bio ni svestan.

            Hodao je brzo, kao da ga je neka sila gonila. Znao je put žmureći i nije mu bilo teško da u potpunoj tami nađe ulaz. Tu je zastao. Uhvatio se za džep, a potom zakoračio među pokojnike. Minuo  je stari i došao do novog dela, samo sa krstačama. Ovako, u gluvo doba noći, ličile su na kosture propalih strašila. Koža na vratu mu postade gruba kao šmirgla, a hladan vetar ga obrija po nogama. No, on ne zadrhta nego odlučno nastavi svoj put nečujno klizeći među grobovima u mesečini. Najzad stiže do humke pokojnika. Spusti se u čučanj, pa opipa rukom hrapavu zemlju. Nešto šušnu pored i on pretrnu, ali reši da se ne okreće nego da završi posao kojim je došao. Uzeo je motiku u ruke i zagrebao površinu humke. Biće teže nego što je očekivao. Suša je i zemlja je imala tvrdu koru. Prvo poče da grebe oprezno, kao da se plaši da ne probudi mrtve, a zatim jače da zamahuje da bi napravio rupu. Kada je najzad opipa rukom, učini mu se da je dovoljno duboka. Ispravi se i izvadi iz nedara prokleti svežanj novca. Novčanice su šuštale i presijavale se na bledoj mesečini. I dalje su imale blagi miris kolonjske vode. Nije ih bilo puno, ali su vredele mnogo. No, prvi put u životu to Gvozdenu nije bilo važno.

            – Na ti, evo, vraćam ti tvoj novac, samo me više pusti na miru. I mene i moju kuću! – izreče u jednom dahu pa gurnu novac i pljunu  u rupu koju potom zatrpa i utaba nogom. Prekrsti se, uze motiku i krenu žurno putem nazad preko groblja. Već je bio blizu izlaza, kad oseti da ga nešto žulja za vratom. Tu oko kragne na košulji. Posegnu rukom i u šaci mu se nađe novčanica. Ista onakva! Gvozden pretrnu od glave do pete. Gurnu ruku u jedan džep, pa u drugi, pa ih izvrnu.  Nigde ništa sem te novčanice za vratom! Ne znajući šta drugo da čini, on pohita nazad ka grobu, opet grozničavo otkopa onu rupu i u njoj nađe prašnjavi novac koji je malo pre zatrpao. Mora da mu se ova zaturila! Baci i nju na ostale novčanice u rupi, opet je zatrpa i požuri nazad. Na pola puta opet oseti da ga nešto grebe, ovaj put na levoj strani grudi. Zavuče odmah drhtavu ruku ispod košulje, plašeći se da pogleda u to što je iz nedara izvukao. Već je znao šta je. Još jedna. Strah zameni bes i Gvozden opsova, pa se nanovo vrati nazad i dodade nju na gomilu.

            Ono što je mislio da će završiti brzo proteglo se na celu noć. Novčanice su se pojavljivale iznova i iznova na najneverovatnijim mestima, svaki put po jedna. Te u nogavici, te u donjem vešu, te u džepu pantalona. I svaki put bi bio sve ljući i ljući i bogoradajući trčao nazad do groba, lomio se preko raka da ih sve vrati, da ga isplati jednom za svagda i da spere ovo zlo sa svoje nesretne duše. U sam cik zore,  bez poslednjeg zrna snage, izgreban, prašnjav, izlomljenih i krvavih noktiju od kopanja, očiju upalih i izgubljenog pogleda pao je koliko je dug preko pokojnikove rake i izgubio svest.

            Kada su ga našli, isprva su pomislili da je preminuo. Zatim je neko video da diše pa su ga polili vodom i razbudili, a on je počeo da koluta očima i da priča jedno te isto. Ponavljao je o dugu koji se ne može vratiti mrtvom, o novčanicama koje se iznova pojavljuju. Kleo se da je ostavio novac zakopan u rupu na grobu, ali pod njim je bila samo zemlja i razrovarena raka, a svud okolo rasuti  čisto beli papirići, kao mrtvi leptiri.