Na trosedu, tapaciranom tamno zelenom čojom, sedela je tako kao da nije njen. Da ne bi pogužvala prostirku preko njega.
Kraj njenih nogu u najlon čarapama, niski sto sa puno časopisa tvrdo ukoričenih i sjajnih naslovnica u donjem delu ispod teškog stakla. A na staklenoj površini, kristalna činija puna bombona i pepeljara, oprana, koja čeka takođe posetu. Jer, do tada je, kao i njena gazdarica, prazna i usamljena.
Kod kratkih, zdepastih nogara stola, velikoj suprotnosti od njenih dugih nogu, završavala se ivica tepiha, pa je njen pogled bio uperen na rese koje su se tu i tamo razdvajale, kao neočešljana kosa.
A njena je bila savršena. Nada se da će lak, koji je blag vihorast, izdržati dok ne zazvoni na vrarima.
Ipak se sagla da popravi rese na tepihu. Poravnala ih je vrhovima prstiju. Pritom je osetila zadovoljstvo kada je ugledala boju višnje na svojim noktima. Taj lak za nokte joj je ulivao sigurost u njenu ženstvenost. Nokti, ni predugi, ni suviše kratki, delovali su tako zavodnički, a opet, uredni. Govorili su o njoj kao o misterioznoj dami, ali miris pite s mesom iz kuhinje, otkrivao je u njoj domaćicu. Jedino je slatkasti miris pite s višnjama, koji je omamljujućom nevinošću provirivao iz rerne, obećavao tajanstvenu noć nakon večere.
Te spretnosti i umeća, doduše, već mu je pokazala nebrojeno puta, ali se trudi da svaki put bude originalna. Kako u kuhinji, tako i u izgledu. Godine nisu ostavile puno traga na njoj. A i moglo joj se tako, lep život je imala…s njim.
Smišljala je šta je još mogla za to veče učiniti, iako je sada već za to kasno. Samo što nije došao. Zato i ne treba da misli o tome. Ni o čemu. Osim da uvežbava šta će ga pitati. Izbegavaće pitanja o njegovoj ženi i deci. To ga nervira. Uostalom, on njoj i beži, od tog života koji ga čini tako mrzovoljnim. On mora da trpi, otac je. Ali, jednog dana….on će reći ženi sve. Samo da deca završe školu. Sve skole. I one visoke, da im ne odvlači pažnju porodičnim raskolom. Sve će on. Moraju da se strpe.
A ona, dobiće još jednu zlatnu narukvicu. Doduše, ne baš od 24 karata, ali i pozlata je vrednost. Dobiće i neko putuvanje. Službeni putevi su tako odvažni, a tako avanturistički. Odvode pravo do predela tako divljih i razvratnih, ali u lepoj odeći i u sale sa „švedskim stolom“. Uostalom, ona je vredna toga, svakog dinara. Veoma cenjena zbog znanja u računovodstvu, brzog kucanja i razumevanja u spoljnu trgovinu, dobila je titulu, da, pravu titulu sekretarice. Ne one uobičajene, več one koja „vlada“ uporedo sa svojim šefom, direktorom. Oni su kao kraljevski par preduzeća.
Uvek je uživala kada dobije priliku, da na prijemu recepcije nekog ekskluzivnog hotela, na tečnom francuskom, spretnog izgovora, sa „r“ koje koje joj se valja preko jezika kao koštica od trešnje, izgovori:
„Avez-vous une chambre libre?“
Naslađivala se njegovom ponosnom pogledu dok se osvrće oko sebe, kako bi video reakciju drugih. Uživao je u tuđim pogledima. Nije mu bilo dovoljno da je ima samo za sebe, već da i drugi vide da je on ima. Svi drugi, osim njegove žene i dece.
Ona i jeste za ponos. Privlačna je, koketna, ali takva je samo s njim, iako bi umela i drugog muškarca da zavede. Ih…kad bi samo želela. A nije nikada poželela…
Ume da se dotera, ima manire. Sve ima, mnogo više toga nego što ima njegova žena, neuporedive su, prosto. To joj je on uvek govorio. To svakako i misli, zna ona. Iako, za njega se baš i ne bi moglo reći da je privlačan muškarac. Zdepast, omanji, čak je i niži od nje. Nekada joj bude neprijatno kada obuje obuću na štiklice. A elegancija bez štikli ne može. Pa mu često priča o neraskidivoj vezi Karla Pontija i Sofije Loren, koja je bar za glavu viša od njega, bez štikli.
Ume ona da utiče na njega, njegov ponos, da ga uvažava. To što je šef, to nije nikakakva moć. Pa, on ni najosnovnije poslove bez nje ne bi mogao da obavlja! Čak i sada, kada je ona u penziji, jer joj je on tako predložio. Uredio je da ode prevremeno. Ionako će joj on sve nadiknaditi. Što bi se mučila i dolazila svakog dana u firmu. To sve može da radi i kod kuće. Imaće sve vreme ovog sveta za sebe, a i biće najlepša i najmlađa penzionerka koju zna, kako se uvek šalio, mangupski namigujući.
Ima kod njega to „nešto“, neka sila…koja se čini da će eksplodirati. Ima nešto u tom skupljanju trenutaka, dana, evo i već devetnaest godina, još malo pa bi im bila i srebrna svadba, da su braku. Kao da će to njihovo drago kamenje i zrnca zlata koje je tavorilo u ovom stanu sa prozorima na zapadnoj strani, konačno da osvetli svo strpljenje, a često i trpljenje, poput vatrometa na nebu. I pretvoriće se u slavlje koje tako dugo iščekuje.
Mnogo toga je uzgred ona već propustila, zna to dobro, ali je vredelo. A on, uprkos ostanka u tom braku „na moranje“, ipak je odabrao da rizikuje da ga ne ocrne u familiji, da ga deca ne zamrze, da deli i platu, kredite, kola, vreme, sa ženom koju voli.
U tome je videla takoreći neku vrstu viteštva. Jeste da se ne bi uklopio u sliku jednog Don Kihota po izgledu, više na Sanču Pansa, ali ta plemenitost osećanja koja gaji prema njoj sve te godine, uvek ju je uzbuđivala. Osećala je čak i strast, upravo zahvaljujući tome. Svaki put, kada da joj se po glavi uzjogune svakakve sumnje, kad god se oseti usamljenom u tom poluosvetljenom stanu, kada treba staroj majci, po ko zna koji put, da kaže da nema još muža, a njoj zeta na vidiku, ona se podseti njegove žrtve zbog nje.
I sada je, čekajući da on u pet i pet pozvoni na vrata, isto je to pomislila. Ali se i nasmeši, setivši se majke.
Svaki put kada ga je majci odvodila u selo, kao svog šefa, učini joj se da majka ipak zna. Stara je to mudrica, majka joj. Sreća je za nju što ima i brata, pa je on stvorio porodicu, decu.
Decu, eh…to joj je bolna tačka. Svaki put kada dođu na tu temu, njemu se smrkne lice. Samo tiho progovori: „biće i toga, sve u svoje vreme.“
A koje vreme, kada njoj vreme prolazi, kao i svakoj ženi. A i on nije više u toj moći.
Eto, to je u životu propustila. Da li je dete zamena za tople banje, sunčane plaže, moskovske zime, pariske šetnja kraj Sene, obilasci muzeja, venecijanske maske…da li je to sve dovoljno da potkrepi gubitak?
A mogla je. Ne jednom, nego više puta. I prekinula je. Ona, lično. On nije kriv za to. Ona je tako odlučila. Da sačeka kada i on bude spreman. On to nije ni znao. Nije mu rekla, da ne bi još i krivicu osećao. To je samo njeno, kao što bi bilo i to dete, da ga je rodila. Ne bi morao ništa, da brine o njemu. Osim novčane pomoći. To ne bi odbila, zbog deteta.
Jedna njena prijateljica je baš to učinila. I eto, ima dete, ali je svog muškarca izgubila. Jer, nije bio u stanju da ima dve porodice.
A opet, ima drugarica, čak tri njih, kojima je ona bila kuma na venčanju…
Da li su ona i sve žene koje imaju oženjene muškarce zaista bez morala, osećanja, ljubavi?
Ne, nisu. To je velika zabluda i nepravedna optužba. One svega od toga itekako imaju, pa i previše. I one bi se mogle udati.
I dočekati da muž zavoli drugu ženu, poput njih. A da i ne znaju, mada često saznaju, pa ipak ostanu s tim mužem. Još ga ucenjuju decom, porodicom, nasledstvom…
Udate žene su tako sebične. Držale bi muža na povocu, da mogu. A ljubav leti, ima krila, ona ne može na uzicu.
I zato, žrtva je ona, što čeka da se gospođa supruga, koja sasvim izvesno zna za njihovu vezu od dve decenije, umilostivi. A žrtva je i on, koji ne želi da joj kaže ono što ona već zna, da je ne povredi. Ona se, naravno, pravi luda, računajući na njegovu slabost i plemenitost, umesto da sama prekine taj igrokaz s maskama, poput onih iz Venecije.
Pritom se seti da je i njoj kupio takvu, da je smiri zbog puta u Veneciju bez nje, svoje žene. Čak je ona lično birala masku za njegovu ženu. Naravno da je odabrala onu najružniju.
I tako, žrtvuju se oboje, zbog nje.
Ah, često li izgovara tu reč – žrtva. Bolje i to, nego – sram.
Jer, sram bi možda jedino osetila zbog njegove dece A i deca, odavno su već odrasla, sve bi shvatili. Ali, eto, on ne može to da im učini, da im kaže istinu. Bar ne još uvek.
A koliko im je čokolada i odeće kupila, igračaka, pribora za crtanje, a da oni to i ne znaju. Od njene plate, kad god im je bio rođendan, odvajala je za najlepše i najskuplje poklone, zavijene u sjwjne, šarene papire. On im je to odnosio kao svoj poklon.
U 16. 45, zvono je tako drsko zazvonilo, baš kao da je htelo namerno da probudi komšiluk u dremci u vreme mira u zgradi, po bontonu, do 17 časova.
Odskočila je iz troseda, a papuča joj se izvrnula dok je prilazila vratima, pa se umalo ne saplete i pade.
On.
Sa velikim buketom uvijenim u beli papir.
Već po ustaljenoj radnji koju ponavlja godinama, dok on u predsoblju svlači kaput i ostavlja na čiviluk, ona uzima već pripremljenu kristalnu vazu s vodom i u nju stavlja buket hrizantema.
Znao je da će ga to pitati, pa sam odgovori na nepostavljeno pitanje:
„Nije bilo ruža u obližnjoj cvećari.“
„Došao si malo ranije.“
„Da, bio sam u blizini, pa pomislih, zašto da čekam baš posle 5.“
„Znaš da ona preko puta odmah juri na špijunku, ionako, a tek kada je u vreme odmora.“
„Ma, neka ona špijunira, to joj je posao. Šta bi drugo radila.“
„Dobro, neka.. samo kažem. Ja živim u ovoj zgadi…“
„Možda bi mogla i da se preseliš.“ – reče stenjući, dok je izuvao cipele kod ormarića.
„Preselim?! Na primer, gde? I na primer, zašto?!“
„U neki manji stan. Manji troškovi, znaš. Šta će tebi ovoliki stan, reci mi, molim te? Manje čišćenja, pranja…“
„Da, ali mogla bih i ženu da unajmljujem za to. To bar sebi mogu da priuštim.“
„Ti, ženu?! Pa to bi bilo duplo spremanje! Išla bi iza nje i ponovi sve čistila! Znajući tebe.“
Ona se usiljeno nasmeje.
„Jesi li gladan?“
„Pa, onako…’
„Jeo već negde?“
„Bio sam na nekom poslovnom ručku.“
„Opa, bez svoje sekretarice? Aaa, zato si me poslao u penziju! „- htede malo da ga pecne.
„Ovo sam morao sam. Prvo viđenje, znaš.“
„Dobro, onda. Opraštam. Inače, nešto inostrano?“
„Takoreći. Gastarbajtersko.“
„To može biti bolje nego sa strancem. Naš čovek, bolje se razumemo. Niko nikom ne veruje.“
Tu se oboje nasmejaše, opuštenije.
„Ali, ipak… Ćufrice u sosu…“
‘Uh, tome je teško odoleti.“
„Pa, znam ja šta moj mačak voli.“
„Mače moje…“ Poljubi je ovlaš u obraz.
Činilo se da su opet oni nekadašnji, kao i svaki put.
Ipak, osetila se neka napetost u vazduhu.
Nakon ćufti, ona donese i pitu s mesom, a onda, kao glavni događaj, svečano stavi na sto i kraljicu večeri – njegovu omiljenu, pitu s višnjama. Prelivenu šlagom.
„Nema tog poslovnog ručka koji može da zameni večeru koju tvoje mače spremi. Tamo uvek moraš da paziš kako držiš pribor, da ti ne ispadne zalogaj, da ne mljackaš…“
Pritom, prvi put je te shvatila da joj upravo to njegovo glasno mljackanje smeta. To joj se činilo tako bezobzirno i odvratno. Kao da mu nije ni malo stalo da je osvaja i dalje.
Naprotov, da je odbije, da joj kaže : „ovo sam pravi ja. Ako me i dalje hoćeš za sebe, takvog, eto ti, pa uživaj!“
Poslednje parče pite je stajalo na tanjiru, sa šlagom koji se već pretvorio u belu baricu, kada je on iznenada, tiho izjavio:
„Znaš…“ona“ je posumnjala.“
„Posumnjala?! Nakon skoro 20 godina?!
„Mislim da nije mogla pre, vešto sam krio.“
„I, šta? šta sada?! Pa i dobro je tako! Taman je prilika…!
„Nije prilika! Nije nikakva prilika! Ona ne sme da zna!“
Podvuknuo je. On je podviknuo na nju zbog „nje“.
Osetila je slabost.
„Kako…zar nismo čekali da sama shvati, uvek si govorio da je to najbolje, da ti je teško sam da joj kažeš…“
„Jesmo, to smo govorili. Ali, sada je druga situacija.“
„Kakva situacija…?“
„Ona sumnja i u to da ima neku bolest….znaš na šta mislim.“
„Znam…“
‘I, kako…kako sada to da joj uradim?!“
„Pa, kažeš, sumnja. Možda nema…ono…
Čekaćemo rezultate analiza.“
„Čekati rezultate?! Da molimo Boga da nije bolesna? Ili još gore – da jeste? Šta je bollje za nas, za tebe, a?! A šta je najbolje za majku moje dece?! Za decu?! Nisam znao da si tako sebična! Sve ovo vreme, ove godine, dao sam ženi koja misli samo na sebe i ni na koga više! Samo da je tebi ugodno, lepo, da uživaš, da putuješ, nosiš zlatni nakit?
Ona je slušala izgovorene reči kao odjek iz nekog drugog sveta, nekog uporedog s ovim, u kome sedi na nekim zelenom trosedu s čovekom koga ne poznaje.
Taj čovek je govorio iz tog drugog sveta, čak mu je i glas mu bio drugačiji.
Izgovarao je reči koje joj nikada niko nije rekao, niti je mogla zamisiti da takve postoje.
Reči, koje joj skidaju odeću, kidaju zlatan lančić i narukvicu, gule lak za nokte, razbarušuju frizuru, sasušuju ruže i hrizanteme u vazi, sasušuju kožu, pa ženu u najboljim godinama pretvaraju u staricu…za samo jedan tren.
„Ja…Idem sada…vidimo se…ne znam kada, ali vidimo se.“
Sedela je i dalje, u onom svom svetu, netaknutom surovošću glasova nepoznatih ljudi, sasvim nema.
Na putu ka izlaznim vratima, na čas je zastao, pa izgovori:
„I, daćeš mi one čekove….znaš, trebaju mi.
Ništa nije rekla, bar ne u svom svetu.
A u tom drugom, morala je da progovori:
„U fioci su, kod ogledala.“
Nakon toga je mogla čuti njegovo stenjaje prilikom obuvanja cipela i škljocanje brave s automatskim zatvaranjem.
Ostala je sedeći, do ko zna kada.
Tupo je gledala u višnju koja je mu je pala na tepih, a koju je on, odlazeći, zgazio.
Ivana Maj
Ostavite odgovor