„Ниједан живи створ на овом свету није без пратиоца на свом путу стварања. И онај коме се чини да је остављен од свих требало би да зна да није тако“, говорио је неки учењак у јутарњем ТВ програму.
Стеван угаси телевизор.
„Баш си смислио јаку филозофију, свака ти част. Покренуо неку школу у којој ћеш замајавати народ прежваканим мислима. Какви људи! Ма колико година да прође, опет могу да ме изненаде. Све то је написано у Светом писму, али га нико не чита. А и ко почне, не разуме шта је прочитао. Да им то исто кажем ја, мислили би да сам будала. Кад то говори непознат човек у Јутарњем програму, бар половина оних који га чују поверује.“
Тако је размишљао Стеван, дипломирани професор теологије, мастер теолог и вероучитељ у основној школи већ седам година.
Била је субота. Устао је рано, по обичају, и од првих јутарњих сати свађао се са телевизором. Поглед му паде на судоперу пуну неопраних тањира. У том тренутку зачу шкрипу врата. Девојка његовог брата изађе из собе и без поздрава оде у купатило.
„А зато су, значи, судови свуда. Госпођица је ту, али не сме да почисти неред за собом. Господе, сачувај…“
Помисли како ће ускоро доћи његова мајка и да ће полудети кад види кућу. Није волела братову девојку, а још мање неред који је остављала за собом.
Било му је жао мајке. Стално је понављала да је остала у браку само због њих двојице. Та њена реченица увек га је погађала, а ипак ништа није могао да промени. Свим силама је покушавала да породица функционише, али нешто никада није ишло како треба. Свако је вукао на своју страну.
Засука рукаве и поче да пере судове.
Због мајчиног мира.
„Где је тај мој Створитељ да ми покаже пут? Где су знаци поред пута на које свако од нас наилази? Не могу овако. Свега ми је преко главе. Толико тога знам, а тако мало дајем. Хтео бих више, али узалуд. Деца не могу да приме моје знање. Боље је било у средњој школи. Тамо су ученици били старији, много тога су разумели, постављали питања, тражили објашњења. Желели су више.
Али директорица… Вештица једна. Опрости, Боже.
Она је направила тај сценарио и преместила ме у основну школу. Сад, кад размислим, да сам остао у средњој, вероватно бих и даље био уљуљкан. Не бих осећао ову нелагоду. Али стиже ме нешто… Знам по трнцима које ми изазивају сопствене мисли.
Мисли о манастиру.
Од када сам га посетио, некако ми је ушао у душу. Тај мир, тај њихов живот… Лето које сам провео у манастиру било је једно од ретких које памтим по спокоју. А онда се вратим овом животу и постанем неко други – испуњен нервозом и нелагодом.
Али прошле године брат је имао саобраћајну незгоду. Морао сам да будем уз све њих. Онда је умро деда. Брат се споро опорављао. Родитељи су се, као и увек откад знам за себе, свађали и мирили пред нама. После се разболео и отац. И то сам морао да испратим и помогнем колико могу.
Сад је њему боље.
И брату. Почео је да ради и решио да се жени.
А ја…
Ја нећу никада.
После раскида са вереницом, пред саму свадбу, знам да више нећу ни покушати.“
Застао је.
Вода је и даље текла из чесме, а он је гледао негде испред себе.
„Па шта да радим? Да чувам њих? Ја?
За шта сам се школовао? За шта?
Да помажем људима да пронађу свој пут.
Помогао сам свима поред себе колико сам умео. Брату, родитељима, деци у школи…
Па да…
То је то.“
Затворио је чесму.
У том тренутку девојка је затворила врата собе, а на улазним вратима појавила се мајка.
Погледала је по кући, очекујући уобичајени неред.
Судопера је била празна.
Све је било на свом месту.
Стеван је погледао кроз прозор.
„Нигде нисам нашао свој мир.
Њима сам помогао колико сам могао.
Сада је време за мене.
Идем у манастир.
Покушаћу.
То волим. Тамо сам свој. Тамо учим, а оно што научим враћам људима којима је потребно.“
Подигао је поглед ка небу.
„Хвала ти, Боже.
Ти заиста свакоме показујеш његов пут.
Само га треба видети.
Сада, када знам шта треба да урадим, помози ми.
Требаће ми твоја помоћ… али то Ти већ знаш.“
Мајка га поздрави ведрим гласом, а успут баци поглед по соби.
Све је било уредно.
Насмешио се, први пут после дуго времена.
„Добро је, мајко… Добро је. Не брини више унапред. Макар то научи.“
Ostavite odgovor