Bilo je to blaženo, preddigitalno doba, kada su letovanja trajala čitavu večnost. Naša baza bio je Novi Vinodolski, tačnije, tetkina kuća, hram rodbine u julu i avgustu. U teoriji, to je bila kuća za dve porodice. U praksi, tog leta se unutra naguralo između tri i pet porodica, zavisno od toga ko je tog vikenda svratio „na kafu“ i ostao deset dana. Svi smo bili neki rod, svi smo se voleli, a mi deca, čopor od dvanaest i trinaest godina, živeli smo svoj najbolji život, blaženo nesvesni da naši očevi kuju plan koji će nam upropastiti barem dva dana raspusta.
Zavera je skovana na terasi, uz treću čašu vina. Glavni stratezi bili su moj otac Nikola i teča Ljubiša. Gledajući u pučinu, odjednom su osetili neobjašnjivi, primarni zov divljine. Zov predaka. Zov Like.
Slušaj, rekao je tata, sa sjajem u očima, mi smo tu, na sat od zavičaja. Grehota da ne odemo da vidimo đedovinu, prešao je odmah na izvorni govor. Tako je, lupio je teča Ljubiša šakom o sto. Krv nije voda. Moramo da se napijemo vode sa izvora…
Samo da napomenem jedan sitan, ali bitan detalj, svi prisutni, i mi, i oni, rođeni smo i živeli u Srbiji, u ravnoj Vojvodini, a bake i dede još od davne 1945. godine. Naš „zavičaj“ je bio asfaltiran, imao je kanalizaciju i prodavnicu na ćošku. Liku smo videli jedino na razglednicama koje su požutele u kutiji za cipele. Ali, mitologija je čudo. Odjednom je krenula priča o korenima, o ognjištima, o nekom mitskom „đedu“ koji je golim rukama davio medvede (ili je bežao od njih, priča je varirala).
Naravno, mi klinci, pružali smo pasivan otpor. Kome se ide sa mora u krš? Ali tamo je prelepo, tvrdio je tata bez trunke griže savesti. Imaju bioskope. Kafiće. Diskoteke u pećinama. Imaju najbolji sladoled na svetu, dodao je teča Ljubiša, čovek koji sladoled voleo koliko i ja punjene ljute paprike.
Potkupljeni tim lažima i pretnjom da ćemo ostati bez džeparca do osamnaeste godine, potrpali smo se u kola. Putovali smo iza sedam gora i sedam mora, dok pejzaž nije počeo da liči na površinu Meseca. Goli kamen. Nigde drveta, nigde žbuna, samo sivilo i sunce koje prži mozak. Evo ga, uzviknuo je tata ponosno, pokazujući na jedno brdo gde bukvalno nije bilo ničega osim kamenja. Ovo je dedino selo. Gde je selo? pitala sam, tražeći obećanu poslastičarnicu. Pa tu… raseljeno je. Ali oseti se duh predaka. Vidi se samo kamen na kamenu, promrmljao je brat sa zadnjeg sedišta.
Sledeća stanica je bila babino selo. Tu je civilizacija napredovala, postojale su čitave četiri, možda čak i pet kuća. Teča i tata su se isprsilili, popravili kragne i zakucali na vrata jedne od njih.
Vrata je otvorila jedna bakica, sitna, u crnini, sa licem koje je podsećalo na geografsku kartu tog kamenjara. Gledala nas je onako kako se gledaju vanzemaljci koji su upravo sleteli u dvorište. Pomaže Bog, majko, zagrmeo je teča Ljubiša. Mi smo… i tu je krenulo nabrajanje prezimena, nadimaka, čukundedova i raznih vojnih formacija iz prošlih ratova. Bakica se smeškala. Klimala je glavom. Videlo se da nema blagog pojma ko su ovi ljudi, ali je vaspitanje naložilo gostoprimstvo.
Ušli smo. Mama i tetka, sa svojim modernim, sveže napravljenim „hladnim trajnama“ koje su stajale kao armirane kacige na glavama, unezvereno su gledale oko sebe, a onda su izvadile standardni diplomatski set, pola kile kafe, kocke šećera i, naravno, „Napolitanke“. To je bila valuta jača od dolara.
Bakica je iznela naseckanu šunku i sir, tvrdi, lički. Domaćin, dekica koji je ušao malo kasnije, pridružio se opštem veselju neprepoznavanja. A čiji ste vi, pitao je treći put. Pa Nikolini, od Nikole Crnjaka, rekao je tata ponosno. Aaa, Nikolini, ozario se deka. Znam ja Nikolu. Onaj što je imao kuću dole. Jeste, taj, potvrdio je teča, iako niko nije znao gde je „dole“. Ima sina Nikolu. Eto. Rod.
Problem je bio u tome što se u našoj široj familiji svako drugo muško dete zvalo Nikola. Imali smo Nikolu Švabu, Nikolu Crnog, Nikolu košarkaša… Verovatnoća da se pogodi neki Nikola bila je 100%. To je bio univerzalni ključ za otvaranje svih vrata u Lici.
Dok su odrasli raspredali o ljudima koji su umrli pre nego što je izmišljena sijalica, mi deca, preteče današnjih zombija sa mobilnim telefonima, povukli smo se u ćošak. Izvukli smo naše svetinje, stripove. Zagor Te-Nej, Duh sa sekirom i Alan Ford. U toj kamenoj kući, usred ničega, dok su muve zujale kao bombarderi, mi smo čitali o Broju Jedan i Debelom Šefu, shvatajući da je grupa TNT zapravo vrlo slična našoj familiji. Alan Fordovska logika apsurda savršeno se uklapala u situaciju gde naši roditelji ubeđuju potpune strance da su im najbliži rod.
Posle dva sata, koja su trajala kao dve godine, došlo je vreme za rastanak. Izljubili su se uz obećanje skorog viđenja i poziva da dođu kod nas. Dogodine obavezno opet, vikao je tata kroz prozor automobila. Obavezno, obavezno, mahali su baka i deka sa praga.
Kada smo zamakli za prvu krivinu, tata i teča su se zavalili u sedišta, lica ozarenih nekom transcendentalnom srećom. Kakvi ljudi, uzdahnuo je teča. To je ta duša. To se u gradu ne nalazi. Srce mi je puno, dodao je tata. Vratili smo se korenima.
A tamo negde, iza onih sedam gora, na pragu jedne kamene kuće, baka i deka su i dalje stajali. Deka je verovatno češao glavu ispod kape. Ko su bili ovi, deda? pitala je baka, gledajući u onu kafu i napolitanke kao u dar sa neba. Vrag bi ga znao, odgovorio je deka, sležući ramenima. Kažu da su Nikolini. A fini neki ljudi. Naročito one gospođe sa onim čudnim frizurama. Ajde de, naseci još malo sira, ogladneo sam od tolikog roda.
Njima je dan bio ispunjen, zagonetka nerešena, pa sa time i dosta tema u narednim danima. Nama je ostalo sećanje na dan kada smo otkrili da je zavičaj tamo gde te ljudi prime u kuću iako nemaju pojma ko si, samo ako znaš šifru: „Nikola“.
Ostavite odgovor