NADAHNUĆE

NADAHNUĆE

Opet je osetio onaj nemir u sebi. Opet neće moći da jede, spava. Uhvatio se za kvaku i zakoračio na ulicu.

“Konstantine! Kosta, gde ćeš!” viknu žena za njim, a onda sleže ramenima i odmahnu rukom.

* * *

Miroslav je otvorio kapidžik i pogledao da li je komšijin auto parkiran ispred kuće. .

„Ej, komšija“, povika kroz susednu kapiju, “jesi slobodan popodne?”

“Jesam, a što pitaš?”

“ ‘Oću da ovršem žito, pa kad završim da posečeš tvojom ‘motorkom’ onaj brest što je usred njive, znaš, tamo kod krsta. Smeta mi. Najviše kad orem… Ma ništa ne mogu ljudski da uradim.“

„Pa šta si dosad ček’o? Taj brest mora da ima pedeset godina“ grlenim glasom prokomentariše razdrljeni rmpalija.

„Eh, šta sam ček’o. ‘Teo je otac još odavno da ga poseče, al nije dao pokojni deda Arsa. Kaže, pod tim brestom se odmar’o ceo vek sa babom kad je kop’o kukuruz. Dok je on živ, brest ne sme da se dira, posle, kako ‘oćemo…Eto prošlo je šes’ nedelja kako nam deda umro, nek mu je pokoj duši, pa došo i brest na red “ pomalo tužno će Miroslav.

“Šta ćeš, takav je život. Bijo dobar deda Arsa, al’ što kažu doš’o mu kraj…samo neka ide po redu”, zaključi pomirljivo komšija i petom ugasi pikavac. “Važi za popodne. Dogovoreno…Odoh da napojim bikove.”

“Dogovoreno! Do’ću po tebe kad krenem.”

* * *

Konstantin je zastao kod škole u kojoj je radio, kao da razmišlja da li da uđe ili ne, a onda je nastavio da hoda.

“Dobar dan nastavniče”, pozdravio ga je jedan od učenika, “uradio sam crtež, kad … “

“Dobro, dobro… donesi sutra”, prekine ga Konstantin i skoro se sudari sa drugom iz detinjstva koji je upravo zatvarao kapidžik svog suseda.

„Kuda školski?“ potapša ga Miroslav po ramenu.

„A, ti si Mirko“ odsutno mu odgovori slikar „idem, idem…“ i nastavi hod ne završivši rečenicu.

„’Ajde svrati na pivo“ pokuša da ga zaustavi Miroslav primamljivim predlogom, ali ovaj samo odmahne rukom i nastavi ne zastavši ni trenutak.

„Opet ga stigle lutke“ promrmlja zdepasti paor gledajući kako ovaj žuri niz ulicu. Onda sleže ramenima i uđe u dvorište da podmaže kombajn.

Slikar je zamišljen nastavio da hoda ulicom. Ovakav unutrašnji nemir bi se s vremena na vreme pojavio, trajao nekoliko dana, a potom bi nastajale njegove slike. Danas ga je zvezda vodilja, izmamila u polja. Hodao je nesvestan julske žege koja je već pre podne terala ljude u hladovinu kuća. U kariranoj košulji, gologlav, sa kožnim sandalama na nogama, koje su upadale u meku, pregrejanu prašinu poljskog puta, zastao je kao ukopan pred prizorom koji ga je prenuo iz obamrlosti i zanosa. To je ono što je tražio. Stajao je na ivici žitnog polja prošaranog bulkama, u čijoj se sredini kao s neba da je palo, uzdizalo usamljeno drvo koje je zelenilom krošnje još više isticalo žutu boju polja. Prozirno plavetnilo sa iskidanim belim pramenovima oblaka dopunjavalo je predivan pejsaž. Na licu mu se pojavio osmeh. Kao da je osmehom želeo da se zahvali proviđenju koje ga je dovelo do deda Arsinog bresta. Uživao je još trenutak u prizoru, a onda žurno krenuo nazad u selo. Hodao je sve brže, skoro da je trčao, dok mu je pred očima lebdeo malopređašnji prizor.

* * *

„Ne izgleda da će kiša“ promrmljao je Miroslav pažljivo brišući ruke od masti za podmazivanje pogleda uperenog u nebo. „Taman da ovršem pšenicu, isplatim ratu kredita i ne ostane ništa. ‘Bem ti život“ pljucnu kroz zube i zavrti glavom. Snažna mašina zabrunda kad je okrenuo kontakt ključ, a stub sivkastog dima oboji vazduh iznad auspuha.

* * *

Sa štafelajem i bojama u ruci, a platnom pod miškom, užurban i znojav, lica uprljanog prašinom, stigao je uzbuđen, zažarenih očiju Konstantin u polje, tražeći pogledom drvo, bulke i žito. Sa nevericom se osvrtao, i razočaran, odjednom onemoćao sve ispusti iz ruku spazivši pokošenu njivu i posečen brest koji je osakaćen ležao na žutom strništu. Stajao je očajan, žmureći, pognute glave oslonjene na šaku, a onda postavi štafelaj i ispočetka polako, pa sve žustrije poče da nanosi boju na platno. Mogao je zatvorenih očiju da naslika brest. Učini mu se da je sa svakim potezom četkice po platnu i deda Arsino drvo počelo da se polako uzdiže. Prvo se uspravilo stablo, pa najdeblje grane… Lišće je nadiralo jakim, zelenim talasima . Čuo mu je divlje, nervozno šuštanje…

Već se hvatao prvi sumrak kada je iscrpljen klonuo pred štafelajem. Slika je bila gotova. I brest je stajao tamo gde je bio podrhtavajući kao tek rođeno ždrebe kada se uspravi na nejake noge. Da li je pejzaž prešao u sliku, ili se slika pretvorila u pejzaž? Nije proveravao. Skupio je štafelaj, boje potrpao u drveni sandučić koji je obesio oko vrata…

* * *

„ Konstantine, ovo je bez sumnje vaše najbolje delo“, komentarisala je mlada žena kustoskinja Muzeja savremene umetnosti, zadivljeno gledajući sliku. Kakve snažne emocije… Pa taj sudar boja… Veličanstveno… Mi bi smo otkupili ovu vašu sliku.“

“Pa, ne znam… Ne mogu… Ne znam…”, odgovori Konstantin a sitan splet mišića ispod levog oka mu zaigra za trenutak. Ako bude prodao sliku, da li će sa njom otići i brest? Da li će ga tako konačno i neopozivo poseći?