– I, Petra, kako je bilo danas u školi? – čučnu Milena, pružajući ruke u zagrljaj. Udahnula je miris njenih lokni. Oko njih deca su trčala u svim pravcima i galamila, a Milena je čučala nepomično u istom položaju. Na ulazu je stajala Katarina, dežurna učiteljica, prateći pogledom svako dete i pravac u kome su odlazila svojim roditeljima. Zatim joj se oči zaustaviše na Mileni. Izraz lica joj se promeni, a usne joj se skupiše u ravnu liniju. Oseti da joj se dlanovi znoje, pa neodlučno koraknu napred. Zatim stade na stepeniku, kao i prethodnog dana. Milena ustade i mahnu joj veselo, izlazeći iz školskog dvorišta. Katarina podiže ruku polako, ali ostade stisnutih usana, bez osmeha.
###
– Koleginice, ja ne vidim da to čini ikakvo zlo. Svako se na svoj način bori.
– Znam, Veseline, ali vi ste direktor i morate da reagujete! Mislim da nije pametno da se to nastavlja.
– Katarina, vi i sami kažete da je deca ne primećuju. Niti im se ona obraća, niti se iko od roditelja bunio … Hoću reći – ona nikoga ne ugrožava, ako me razumete…
Katarina je odmahivala glavom negodujući:
– Vi ne razumete, Veseline! Dugoročne posledice… – Direktor je prekinu:
– Neće biti nikakvih posledica! Proći će samo od sebe, koleginice. Za sve treba vremena…
– Mislite li da meni nije teško? Kod mene je sedela četiri godine! – zadrhta joj glas pa naglo ustade i uze dnevnik sa stola rukama koje su se nekontrolisano tresle. – Očigledno nismo na istoj strani. Nemam više šta da vam kažem. Doviđenja!
Okrenula se i izašla iz kancelarije. Veselin je ostao da sedi, podbočivši bradu desnom rukom, gledajući za njom niz hodnik. Nije znao da li je Katarina žena koja preteruje, ili jedina koja vidi ono što drugi odbijaju da vide.
###
Ispred učionice je bila gužva. Veselin je nervozno trljao čelo. Deca su cupkala u mestu, a nastavnici zbunjeno gledali jedni u druge, pa u njega. Najzad, on rukom odlučno pritisnu kvaku i uđe. Katarina diktirala zadatak iz matematike. Osim njega, bila je jedina unutra. Veselin se nakašlja diskretno i obrati joj se:
– Koleginice… – no ona nastavi da diktira praznoj učionici.
– Katarina… – podignu on glas za nijansu.
– Pa dobro, kako mislite da držim čas kada me svi stalno prekidate! – lupi Katarina sveskom o sto i okrete se ka njemu.
– A… Kome držite čas? – Veselinu glas zadrhta protiv njegove volje. Katarina ga prostreli pogledom.
– Vrlo dobro znate kome, direktore. – Usne joj se razvukoše u samouveren osmeh.
– Koleginice… Evo, ne znam, zaista… – slegnu on ramenima u čudu.
– Petra, ustani, da te gospodin direktor lepo vidi. – reče Katarina glasno, gledajući u stolicu gde je Petra nekada sedela. Ništa se ne desi.
– Katarina, molim Vas… plašite decu i kolege…
– Plašim? Kako? Pa ovde nema nikakvog zla, nikog ne ugrožavam! To su vaše reči, direktore! – Katarina povisi glas.
Veselin se uhvati za slepoočnice koje su pulsirale.
– Katarina, nemam živaca za ovo… – uzdahnu on s mukom i dodade: – Dajte… da ne pravimo skandal…
Ona ustade sa svog mesta, priđe mu sporim korakom i unese mu se u lice:
– Svako se na svoj način bori, direktore. Proći će samo od sebe. Za sve treba vremena…
– Nemojte, Katarina… Moraću vam pisati opomenu… – blažim tonom je pokušao direktor.
– Opomenu? Za šta? Za tugu?
Začu se zvono i posle kucanja vrata se otvoriše. Jedan profesor zaviri unutra i reče tiho:
– Mogu li da uđu? – Iza njega nagrnuše deca. Graja ispuni učionicu i Veselin se pomeri u stranu da ih propusti, dok su trkom zauzimali svoja mesta. Samo je stolica u redu do prozora ostala prazna.
– Je li to njeno mesto? – upita Veselin Katarinu pokazujući na praznu stolicu u redu do prozora.
– Jeste… – gledala ga je Katarina u oči. On odlučnim korakom dođe do klupe i podignu stolicu rukama. Zatim se sa njom uputi ka vratima. Već je izlazio kad iza sebe začu sitan dečiji glas:
– Direktore! – Veselin zastade na pragu.
– A gde će Petra sada da sedi?
Ostavite odgovor