Anatomija marionete

Između zglobova i dlanaova konac.

Steže.

U njemu zgusnuto ono što više nisam.

Jedan potez i pozajmljen krv razdvaja moju kožu.

Crveni odsjaj u polutami.

Ne vičeš na mene.

Povlačiš konce.

Naglo.

Preciznija verzija besa.

Trzam se.

Telo kasni.

Kosa mi puni usta,kao da mi neko gura dokaze pod jezik.

Gutam reči.

Zamršene.

Marioneta plače, neko kaže.

A ja osećam kako ti stisak popušta.

Spuštam čelo na hladan pod.

Oči posmatraju rupe u zemlji.

Dišem, iako je srce stalo.

Šakama prikuplkaš konce.

Sa obrva ti kaplje mrak.

Zabacuješ ramena, podižeš me.

Krv pršti,kao da je slikar naglo sklonio ruku.

Kravata zaprljana.

Prstima napipavaš čvor, kao puls.

Konci zatežu.

Prilazim i sakupljam tragove sebe.

Da niko ne vidi da još postojim u tebi.

Krv se steže.

Stružem je noktima.

Odguruješ me.

Lakše me podnosiš iz daljine.

Moja tišina te umiruje.

U čaši se lomi viski.

Na površini se ogleda moja crvena haljina.

Ljudi govore.

Soba ravnodušna.

Udišem vazduh što smrdi na cigarete i skupe parfeme.

Glasovi prave rupe u refrenu.

Ono što osećam nije bol, već otisak.

Ako čuješ vrisak, neće biti iz mog grla.

Po koži mi kao osip puze reči.

Mešaju se svetlo i krv, kao na lošoj fotografiji.

Govorim telom, jer usana više nemam.

Okrećeš glavu.

Konac sa zglobova spada.

Leže mi pod stopala.

Marioneta se gasi.

Ukočenim prstima joj pokazujem mesto gde prestaje potreba za njom.

Utrnulo telo i vlažna zemlja.

Zagrljaj.

Uzimam čašu oslobođenim rukama.

Prinosim usnama.

Dodirujem.

Na staklu ostaje crveni ruž.

Ne ispijam.

U obraze mi se vraća boja.

Tišina u meni čeka.

Ne žurim.

Ali joj više ne dajem zadatke.

Klizim ti sa dlana.

Prevelika sam da bi me obuhvatio.