“Otisao sam “. Zvuk spustanja slusalice i tisina. Najglasnija tisina koju sam ikada cula. Odjednom, tako velika ulica u tako velikom gradu meni postaje tesna. Okrecem se oko sebe da zagrlim troje dece koji se nalaze pored mene. Kako sam mogla i na sekund zaboraviti da su tu. Misli koje zamagljuju um. Gde cemo sada, kako cemo sada. Osecam gusenje, lupanje srca, suze naviru. Sok. Muka mi je. Da li je to stvarno? Osecam da jeste ali ne smem sebi da priznam. Ni njima. Ne secam se kako smo uspeli da dodjemo do policije. Stariji sin se snasao, ja se pola te noci ne secam. Nalazimo se u stranoj drzavi, bez novca , bez poznavanja jezika i bez ikoga svog. Samo mrak, hladnoca i mi. Sami, napusteni. On je pobegao. Dok smo setali. Dok smo se radovali adventu u Becu. Ah, taj grad, toliko voljen sada postaje trauma. Njega nema, odbacio nas je. Ostavio nas je u tom gradu , same. Nije se cak ni pozdravio. I to boli. Boli taj grad, te ulice koje sam volela. Te snove koje sam gradila. Sanjala. Ne samo ja. Tu su deciji snovi. Nov zivot.
Zavrsili smo u sigurnoj kuci. Pomislila sam samo, dobro je, na toplom su. Na sigurnom. A za dalje cemo se snaci. Kao i uvek do sada, sami. Znam da zvuci kao klise, da Bog daje onoliko koliko mozemo podneti. Tada, nisam sigurna da li podnosim sve te udarce zivota.I tada se javlja osecaj krivice. Onaj nerealan, preteran. Krivica koja nema samo svoju ulogu, vec i njegovu. Nisam tada bila svesna da prezivljavam trauma bond.
Samo sam mislila “ kriva sam”.Sto nisam vise, sto nisam bolje. I bas tada se pomesaju secanja na sva vredjanja dece, sva vikanja, psovke.Mozda sam ja kriva ali sto oni? Tada istina lupi samar .Istina koju niko ne voli.Mozda gruba ali osvezavajuca. Bar za mene.
Hrabri smo mi. Idemo dalje. Sada sa mirom i slogom. Ovog puta nasa porodica, nas cetvoro. Bez njega. I to je izbor, zar ne?!
Ostavite odgovor