Samo sa autorskim izdanjem možeš da se igraš igrice uzimala — davala. Kada odneseš, pa vratiš knjige iz knjižare, pošto odležiš na njima (ništa nije sličnije delirijum tremensu od spavanja na krevetu od sopstvenih slova), sledi cepanje. Iscrpljujuće cepanje svakog lista dok sediš na kuhinjskom podu raščepljena kako bi u nožni luk stalo što više knjiga. Akciju prati i maslinovo ulje koje se sliva niz vrat sa kose upakovane u četiri najlon kese i žumanca. Možda bi kakav grozničavi ljubitelj pisane reči mogao riti po kontejneru i spojiti ofrlje pocepane stranice, zato se temeljno mora pristupiti uništenju književnog dela. U tom stanju svesti oči spisateljičinog staha su na marginama materinskog nagona. Teško je opisati lica moje dece u tim prilikama.
Na bol skraćivanja tek jedne pripovetke žalili su se mnogi. Andrić se pozivao na zubobolju a francuska književnica Margarit Diras je tvrdila da joj je zbog kratke forme propao ten. Smatrala sam je patetičnom alkoholičarkom, sve dok me nisu zamotali u beli frotir, uperili kozmetološku lampu u zenice i četiri puta divljim hemijskim pilingom odrali svaki milimetar kože kako bi sakrili ožiljke moje kreativnosti. Počela sam oko tridesete godine pasionirano da se bavim krvarenjem. Tada sam prvi put u životu pustila nokte i objavila prvu knjigu, kidajući sebi kožu noktima. Žalosna zbog svoje književne nesavršenosti ubrzo od sebe napravih raskopanu spisateljicu poetske proze.
Neke priče prave više problema, neke manje. U stvari ne zna se da li prave više problema kada ih pišeš ili kasnije kada se opustiš misleći da im je kraj. To su obično one u kojima je autor sa detaljima iz sopstvenog života jako malo prisutan. Teorija ima koliko i pisaca. Ponekad priče doslovno dolaze odnekle. Mi ih osluškujemo, oblikujemo, možemo im dati našu krv i našu kožu. Mogu pogled moga dede nameniti dečaku od osam godina, ali u budućnosti iščitavajući sve ponovo, pored iritirajućih rečenica i stila koji sam prerasla, ne mogu da ne postavljam sebi pitanja: ko je ovo?, ko su ovi ljudi?, kome se sve to dogodilo?, meni?!, ne, meni se ništa od toga nije dogodilo. Ipak, junak mog prvog romana materijalizovao se jedne bele noći. Ovde bih da se zaustavim. Junaka mog drugog romana nemam nameru da upoznam.
O čemu se tu radi?
Ni plemeniti i genijalni naučnici poput Junga nisu dali dovoljno jak odgovor na ovu temu. Jasno vidim kako moj mladoliki otac ulazi u kuću, skida sneg sa svoje kožne jakne u kojoj još uvek vozi sve što se voziti može — od motora do aviona. Vidim kako je zastao, pogledao prisutne, odgovorio na postavljeno pitanje, otišao u svoju sobu, zatvorio vrata i preminuo. Šta se desilo mesec dana pre toga?
Mesec dana pre toga objavila sam roman u kome moja junakinja gubi oca.
Kako je paralelno sa mojom spisateljskom pustolovinom počela i zagrobna, tačnije, sve češče i sve dublje sam se zavlačila u razna groblja, četiri godine posle očeve smrti otputovala sam u krajeve odakle on potiče sa pet kilograma voska u putnoj torbi. Toliko je bila teška sveća napravljena u manastiru samo za moje pretke. Pronašla sam grob očeve majke, baka Milice, poznate po tri braka i dva razvoda u opštinske knjige zavedena. Tokom trećeg razvoda od dvadeset godina mlađeg muža stigla je smrt. Rekla sam tada na njenom grobu i to naglas:“Baba Mico, ustaj! Ustani sa svim babama ovde prisutnim! Hoću da sasečete moj novi roman u korenu. Moja majka mora da živi! I … Hoću obrve iste kao tvoje“. Sva sličnost izmedju mene i fatalne pokojnice je u izostanku prirodnih obrva. Ona, i na spomen fotografiji ima lepe, ugljem iscrtane obrve. Šminkala se ugljem, veštije, nego ja firmiranim krejonom. U povratku, na putu do Beograda nastala je pečat rečenica. Posveta. Roman je posvećen mojoj majci. U posveti je veoma vešto precizirano da je ona živa i da će živeti još dugo. Prošlo je jedanaest godina od tada. Da ne pričam da mi je baba izašla u susret i po pitanju obrva. Od te posete njenom grobu, pa do današnjeg dana, više puta su mi radili trajnu šminku. Meni se te obrve spiraju brže nego drugim ženama. Svaki put kada mi oblajznu na zelenkasto ili riđkasto baba Mica na moj put postavi neku slatku, sveže istetoviranu ženicu, s ranama iznad očiju. Podseća me da je vreme da ih docrtam.
Nisam još spomenula da su mi u ranoj mladosti intimne dnevnike javno čitale babe iz komšiluka bojeći ih dementnim izostankom osećaja za pravi trenutak i vremensku eru. One su prve saopštile mom bivšem mužu i meni da mi je on nešto više od drugara i komšije.
Posle su toliko plakale na dan našeg venčanja… Da umem pismeno da psujem, sad bi ih oplela malerozne. Dakle, ne samo što su mi od svadbe napravile dolinu plača nego su i doprinele da se kod mene razvije ovisnička crta vezana za tajno pisanje i javno čitanje.
U periodu života kada je moj muž bio moja jedina čitalačka publika, pripovedala sam svoje knjige.
Sačekam da on zaspi, odgledam film, oslušnem svoje misli i onda mu se sjurim pravo na stopala. Bolje i daleko prijatnije nego da ga munem u rebra laktom, što sam običavala da radim kad ne mogu da spavam na levoj strani, pa bih da se okrenem na desnu stranu, pa s desne na levu …I tako dvanaest puta. Brojala sam jedne noći koliko mu je trebalo da se uspravi u krevetu i zagleda u daljinu.
Znači, odgledala sam film i strašno sam se uznemirila. Sve se u meni uskomešalo, uskovitlalo od nepovezanih misli i hormonske oluje. Onako otežala i u ko zna kom mesecu trudnoće polako odškrinem drveni otvor u tavanici da bih ga zatim bacila iz sve snage u zid.
Provirim. Ništa … Opet ponovim tu stvar sa otvorom, opet… ništa. E, onda mu skupim noge. Moraš prvo da mu skupiš noge i sastaviš stopala. Ako slučajno nisi u drugom stanju i nemaš sto kilograma poneseš tegove. Kada mu se stopala nađu u položaju zgodnom za vezivanje, sednem na njih. Deluje trenutno.
I dok on naglo uspravljen, kao oprugom izbačen gleda u mene s punom pažnjom, brzinom metka izlažem uznemiravajući niz imena i scena: Kevin Kostner, Tom Berindžer, Kristofer Lamber, Miki Rurk… Samo treba što pre da prijavim te muškarce za seksualno uznemiravanje i sve šta osećam prema njima ispišem nevidljivom tintom u prisustvu bračnog partnera.
Srećom, moj bivši muž nije samo veliki sluhista i neobično trpeljiv čovek, već je bio i veliki čitalac. On je blagovremeno pročitao Benedetijevu knjigu „Smrt i druga iznenađenja“ i u njoj je s posebnom pažnjom izdvojio i crvenim flomasterom podvlačio rečenice iz priče „Glorijina subota“. Kako su me njegovi švajcarski prijatelji oslovljavali baš tako, tvrdeći da bi moje ime u prevodu sa srpskog na engleski bilo Glorija, nije teško pogoditi zašto bi njemu oči zasuzile kad naglo prestanem da pišem moje knjige na njegovim nogama.
Zašto danas objavljujem knjige i rizikujem da me svaki namernik čita? Zato što su sve babe u komšiluku preminule i zato što više nisam u braku.
Najuži izbor za književnu nagradu: „Poziv na putovanje“
„Tokovi nesvesti“
Izdavač: A—Z Book
Beograd, 2013.
ISBN 978-86-85369-15-5
Ostavite odgovor