Postoji jedna opšteprihvaćena teza, koji se provlači kroz sve knjige, filmove i porodične sage: roditeljstvo je jedan od najodgovornijih poslova na svetu. S tim se, naravno, slažem. Ali, postoji i prateća teorija, ona romantična, koja tvrdi da se pravi majčinski i očinski osećaji rode onog magičnog trenutka kada vas novopridošli, zgužvani zamotuljak pogleda svojim malim, nevinim očima. U tom trenutku, kaže teorija, duša vam se topi, sve barijere padaju, odričete se svega do tada bitnog, postajete ozbiljni, odgovorni. Postajete Roditelj.
Međutim, uz svo dužno poštovanje prema toj dirljivoj slici, moja lična istraživanja, sprovedena na uzorku od jedne mene i jednog mog supruga Baneta, pokazala su da nas život za tu ulogu priprema mnogo, mnogo ranije. Čini mi se da je trening za roditeljstvo, bar u mom slučaju, počeo u jednom parku u Subotici, osamdesetih godina prošlog veka.
Kao klinka, imala sam svoju omiljenu lutku. Zvala se Lili. Lili nije bila obična lutka; bila je moj prvi projekat, moja prva odgovornost, moj prvi poligon za uvežbavanje majčinskih veština. Osamdesete su bile zlatno doba detinjstva. Tokom letnjeg raspusta, nije bilo interneta, nije bilo mobilnih telefona. Postojali su samo park, drugarice i neograničeno vreme.
Svakog jutra, tačno u deset časova, moje drugarice iz zgrade i ja izvodile bismo naš mali ritual. Iznosile bismo ćebe u park iza naše zgrade. To ćebe nije bilo samo komad tkanine; bilo je to naše malo kraljevstvo. A onda bismo, sa najvećom mogućom ozbiljnošću, započinjale igru. Igrale smo se sa našim lutkama. Satima.
Naše igre nisu bile puko presvlačenje. Ne. To su bile složene sociološke drame, detaljne simulacije života. Naše lutke, moja Lili, Sandrina Beba, Marijna Suzana, imale su ispunjene živote. Vodile smo ih u školu (za koju je služilo zeleno ćebe, postavljeno u hladovini). Vodile smo ih kod lekara (plavo ćebe, simbolizujući bolničku sterilnost). Organizovale smo im rođendanske žurke sa imaginarnim tortama i vrlo stvarnim pesmicama. Teme su bile neiscrpne. Naše lutkice su išle na izlete, imale simpatije, svađale se i mirile. A mi? Mi smo ozbiljno brinule o njima. Tešile smo ih kada „plaču“, grdile kada su „neposlušne“, ponosile se njihovim „uspesima“. Bila je to generalna proba, nesvesni trening za ono što će doći dvadesetak godina kasnije.
Posle nekog vremena, otprilike dvadeset godina kasnije, lutku Lili zamenio je moj najdraži, moj suprug Bane. Igrali smo se i dalje, ali su igre bile drugačije. A onda smo, u jednom trenutku, shvatili da smo spremni za sledeći nivo. Rešili smo da želimo bebu.
Tada je počela nova faza, informisali smo se, pratili cikluse, merili temperature. I, naravno, primenjivali sve one bizarne savete koje dobijate od prijatelja, rodbine i interneta. Faza „mukotrpnog (ali slatkog) rada“ bila je ispraćena i akrobatskim delom programa, koji je uključivao i bezbroj stojeva na glavi posle pomenutog rada, jer je neka mudra tetka tvrdila da to „pomaže gravitaciji“. Ne znam da li je pomogla gravitacija ili čista upornost, ali jednog dana, na mom T-testu, pojavile su se. Dve crtice. Svete, veličanstvene, najlepše dve crtice na svetu. Sreći nikad kraja.
Trudnoća je bila… pa, trudnoća. Period u kojem vaše telo više nije vaše, već postaje javno dobro, podložno komentarima i savetima svih, od prodavačice u pekari do slučajnog prolaznika. U mom slučaju, trudnoću je obeležila jedna strast, jedna opsesija: pašteta. Tamanila sam je u nenormalnim količinama. Frižider je bio pun raznih vrsta, od pileće do one sa šunkom. Bane me je zezao da sam dobro prošla bez upale mozga, jer mi je glava, kako je tvrdio, bila stalno u frižideru.
Ali, ni jutarnja mučnina, ni popodnevna tromost, ni onih dvadeset pet kilograma viška koje sam ponosno nosila kao medalju, ništa, apsolutno ništa nije moglo da se poredi sa trenutkom kada sam prvi put ugledala njene okice.
Istina, postojala je jedna mala, početna drama. Naš novopridošli zamotuljak bio je, od napora porođaja, prilično zgužvan. A imala je i, kako bi to Bane dramatično opisao, „spojenu obrvu sa nosem“. Novopečeni tata, ponosni Crnogorac, bio je užasnut. Gledao je u nju, pa u mene, pa opet u nju. „Bojana“, prošaputao je sa izrazom iskonskog straha. „Ona… ona ima samo jednu obrvu.“ „Ma nema, Bane, zgužvana je, proći će!“, tešila sam ga, iako sam i sama sa strepnjom gledala u to malo čudo. I zaista. Nakon dva-tri sata, nabori su se ispravili, a obrve su se razdvojile na propisanu udaljenost. Pred nama je bila princeza. Naša princeza. I tog trenutka, zauzela je naša srca. Potpuno. I zauvek.
Za tri godine, sa ništa manje oduševljenja, ali sa znatno više iskustva i znatno manje panike oko obrva, stigao je i on. Naš bučni naslednik.
Ako je Jovana bila mirna, ustavna monarhija, Luka je bio anarhija. Revolucija. Cunami. Rodio se sa dve kile, kao malo, sićušno stvorenje. Ali, vrlo brzo je pokazao da veličina nije bitna. Njegov kapacitet pluća bio je obrnuto proporcionalan njegovoj kilaži.
Spavao je, ali samo u teoriji. Njegov san odvijao se u ciklusima od dva sata, posle čega bi se budio sa alarmantnom sirenom, zahtevajući momentalnu uslugu. Jelo, presvlačenje, nošenje. Uglavnom nošenje. Nosila sam ga na rukama stalno. Postala sam, kao što sam već negde zabeležila, humani kengur. Kada sam kuvala, on je bio u kengur nosiljci, posmatrajući proces sa bezbedne udaljenosti mojih grudi. Kada sam usisavala, on je bio tu, uživajući u vibracijama. Nikome se, koliko ja znam, u istoriji čovečanstva nije raspao kengur. Samo nama. Jednog dana, usred pripreme ručka, popustio je jedan šav. Pa drugi. Luka je polako počeo da klizi naniže. Srećom, moje refleksne sposobnosti, istrenirane godinama hvatanja lopti, bile su na visini zadatka. Uhvatila sam ga tik iznad poda. Kengur je časno završio svoju karijeru. Mi smo prešli na „ručno“ nošenje.
Sa dolaskom Luke, nas dvoje smo se tri godine ranije oprostili od onoga što se zove društveni život. Sa pridošlim naslednikom i princezom od tri godine, shvatili smo da će taj period društvene izolacije, taj naš dobrovoljni egzil, potrajati… pa, neodređeno dugo.
Neodlaske u kafiće, pozorište, bioskop i na žurkice zamenilo je trčanje. Trčanje po parkovima, po stanu, po dvorištu. Trčanje za našim aktivnim naslednicima. Jovana je, ohrabrena dolaskom brata, razvila dodatnu energiju. A Luka je bio nezaustavljiv. Tako da nam je barem kondicija bila na zavidnom nivou. Mogli smo, bez problema, da istrčimo dva povelika kruga u Dudovoj šumi, bez stajanja, bez dahtanja, bez potrebe za odmorom. Ne zato što smo hteli, nego zato što smo morali. Naša dva mala Forest Gampa bila su neumorna i neumoljiva.
Sreća je, zaista, da smo se u našoj, ne tako davnoj prošlosti bavili sportom. Ne znam kako bi inače, sa našim tadašnjim godinama, savladali te vesele, rumene, uvek nasmejane, u nagoveštaju buduće maratonce. Ponekad bismo, iscrpljeni, sedeli na klupi i gledali ih kako jurcaju, i Bane bi, brišući znoj, rekao: „Znaš, mislim da smo upravo odradili kardio trening jači od bilo čega na pripremama.“ Bio je u pravu.
A onda, kao što to obično biva, se vreme, taj podmukli kradljivac, ubrzalo. Jednog dana jurcali smo za njima po parku, a već sledećeg, činilo se, stajali smo pred zatvorenim vratima njihovih soba, iz kojih su dopirali čudni zvuci i iz kojih su oni izlazili samo povremeno, uglavnom da bi proverili stanje u frižideru.
Naši veseli, rumeni maratonci postali su, preko noći, dosadni, smoreni tinejdžeri. Komunikacija se svela na jednosložne odgovore. „Kako je bilo u školi?“, „Ok.“ „Šta želite za ručak?“, „Svejedno.“ „Voliš li ti još uvek svoje roditelje?“, „Daa, ne smaraj.“ Kuća je postala tiha, ali to nije bila ona prijatna tišina. Bila je to napeta tišina, ispunjena zvukom poruka sa telefona, glasnom muzikom iz slušalica i opštim tinejdžerskim prezirom prema svetu odraslih i njihovim glupim pravilima.
To je bio period koji bih nazvala „Zona sumraka“. Činilo se da su naše divne, pametne klince usisale neke nepoznate sile. Ponekad smo se pitali da li smo negde pogrešili. Da li je trebalo da ih manje nosimo? Da li je trebalo da ih puštamo da više plaču? Da li je trebalo da im kupimo manje paštete ili da ih oblačimo u druge boje? Ali, kao što nam rekoše iskusniji roditelji, i to je samo faza. I zaista, kao i sve pre nje, i ta faza je prošla. Zona sumraka ih je, posle nekoliko godina, vratila nazad, malo promenjene, malo odraslije, ali ponovo sposobne za normalnu komunikaciju.
A danas? Danas gledamo u dvoje mladih ljudi, u dva odrasla bića, i pitamo se gde je proletelo sve to vreme. Vreme, taj nemilosrdni prevarant, prebrzo prolazi. Ali, kada vidimo u šta su izrasli, shvatamo da je mnogo bolje da prolazi uz stalni smeh i ljubav.
Naša princeza, ona devojčica sa loknama koja se plašila češlja i svađala sa gospođama u parku, izrasla je u predivnu mladu ženu, punu strasti za životom. Voli da putuje, da upoznaje nove kulture, nove običaje, nove kuhinje. U njoj se probudio onaj istraživački duh njenih predaka. I srećom, pronašla je dečka koji sve to voli zajedno sa njom, partnera za avanture, saputnika na njenom putu otkrivanja sveta.
A naš naslednik, onaj bučni, zahtevni zamotuljak, izrastao je u mladića koji je svoju atomsku energiju kanalisao u sport. Postao je „mladi, ubrzani momak“, kako ga opisuju. Dobar, talentovan, uspešan. Upisao je fakultet u Austriji, hrabro zakoračivši u novi svet. I, kao i njegova sestra, ima devojku koja ga prati u stopu, podršku i ljubav na njegovom novom putu.
Bane i ja? Mi smo sada u fazi „praznog gnezda“. Kuća je ponovo tiha. Ali to više nije ona napeta, tinejdžerska tišina, niti ona panična tišina kada smo osluškivali da li beba diše. To je mirna, ispunjena tišina. Tišina puna uspomena, smeha koji odzvanja u zidovima, i sreće. Gledamo njihove slike, ne samo one iz Radosnice, već i nove, sa njihovih putovanja, iz njihovih novih života. I vidimo da smo, uprkos svim greškama, brigama i haosu, uradili dobar posao.
Roditeljstvo je zaista zahtevan posao, ali i jedini u kojem, što više sebe daješ, više dobijaš. Svaka neprospavana noć, svaka briga, svaki istanjeni živac, sve se to vrati stostruko u vidu jednog pogleda, jednog zagrljaja, jednog saznanja da ste na svet doneli i podigli dobre, srećne i voljene ljude. I dok vreme leti, mi znamo da je svaki trenutak tog haosa vredeo. Jer, mnogo je bolje da život prolazi ispunjen ljubavlju i smehom, nego u dosadnom, savršenom redu. A naš život je, zahvaljujući njima, bio sve samo ne dosadan. Bio je savršen. U svom prelepom, glasnom, voljenom neredu.
Ostavite odgovor