Odlazi voz

Svaka velika ljubavna priča, kažu, ima svoje iskušenje, svog zmaja kojeg treba pobediti, svoju prepreku koja testira snagu osećanja.  Mi smo imali Luku. Njegovog oca. I voz na relaciji Subotica-Vrbas. Naša romansa započela je, kao i mnoge, pod okriljem jednog subotičkog proleća, u onoj slatkoj, neodgovornoj atmosferi studentskih dana. Prve tri nedelje našeg zabavljanja predstavljale su, bez ikakvog preterivanja, Zlatno Doba čovečanstva. Sunce je sijalo samo za nas, ptice su pevale isključivo nama poznate melodije, a vreme je teklo u ritmu naših zaljubljenih srca. Bane, moj budući suprug, bio je centar mog univerzuma, a ja, skromno verujem, centar njegovog. Šetali smo Palićem, sedeli u kafićima pretvarajući jednu kafu u trosatni simpozijum o smislu života, i generalno, živeli u uverenju da smo izmislili ljubav.

A onda se, kao tamni oblak na horizontu naše idile, pojavio On. Luka. Patrijarh iz Vrbasa. Glava porodice. Čovek čiji se autoritet nije merio decibelima, već dubinom tišine koja bi nastala kada uđe u prostoriju. Ja sam ga, naravno, znala samo iz Banetovih priča, kao neku vrstu mitskog bića, dalekog ali sveprisutnog, poput Zevsa sa Olimpa, samo što je umesto munja, Luka slao dekrete putem telefona.

I upravo jedan takav dekret stigao je krajem juna. Banetu su se završila predavanja. Prema Lukinoj gvozdenoj logici, koja nije poznavala nijanse kao što su „ljubav“, „početak veze“ ili „lepo nam je“, to je značilo da Bane više nema apsolutno nikakav validan razlog da boravi u Subotici. Njegovo mesto bilo je u Vrbasu, kod kuće, gde će verovatno obavljati korisne aktivnosti poput popravljanja ograde ili prebrojavanja zaliha neprodatog hleba.

„Tata kaže da moram da se vratim,“ rekao mi je Bane jednog dana, sa izrazom lica kao da mu je saopšteno da ga šalju na prinudni rad u rudnike soli. „Kako da se vratiš?“ zapanjila sam se. „Pa tek smo počeli!“ „Znam. Ali, znaš kakav je. Predavanja su gotova. Kraj. Tačka. Nema diskusije.“

Bili smo očajni. Slomljeni. U našim očima, to nije bila racionalna odluka jednog oca. Bila je to zlonamerna, tiranska zavera smišljena sa jednim ciljem: da se naša tek procvetala ljubav saseče u korenu. Bili smo sigurni da Luka sedi u svojoj fotelji u Vrbasu i zadovoljno trlja ruke, smišljajući nove načine da nam zagorča život. Bili smo mladi, dramatični, i potpuno uvereni u sopstvenu žrtvu.

Tako je počelo „Leto voza“. Naša ljubav svela se na iščekivanje vikenda i putovanje starim, sporim vozom koji je povezivao Suboticu i Vrbas. Taj voz, relikvija nekog prošlog vremena, postao je naša pokretna čekaonica, simbol naše razdvojenosti, ali i naše upornosti. Ja bih putovala u Vrbas, ili bi on dolazio u Suboticu. Provodili bismo dan u grozničavom pokušaju da nadoknadimo propušteno, a onda bi usledio onaj tužni  rastanak na železničkoj stanici, ispunjen obećanjima i dugim pogledima dok voz polako odlazi.

A onda se dogodilo čudo. Moji roditelji, inače divni ljudi, ali i budni čuvari mog morala, objavili su da idu na more. Dve nedelje. Sami. Stan u Subotici će biti prazan, pod nadzorom mog brata koji je, za razliku od roditelja, imao razumevanja za moje ljubavne jade. Za mene, ta vest bila je ravna amnestiji, objavi primirja, otvaranju koridora slobode. Nisam časila ni časa. Spakovala sam torbu i sela na prvi voz za Vrbas. Brat je obavešten kratkom porukom: „Ne brini, sve je pod kontrolom.“

I bio je to dan kao iz filma. Vrbas je goreo pod julskim suncem, prašnjave ulice treperile su na vrelini, ali nama to nije smetalo. Skitali smo bez cilja, držeći se za ruke, smejući se. Sedeli smo satima u nekom lokalnom kafiću, Bane me je upoznavao sa svojim društvom, koje je bilo isto kao i on, blesavo i zanimljivo. Vreme je izgubilo smisao. Bili smo samo nas dvoje, u našem malom, savršenom mehuru, potpuno gluvi za otkucaje sata.

U nekom trenutku, kada je sunce već odavno zašlo, setili smo se poslednjeg voza. Ponoć. Imali smo još dosta vremena. Lenjo smo se vukli ka železničkoj stanici, zastajkujući na svakom ćošku, odlažući neizbežni rastanak. Kada smo konačno, nekoliko minuta posle ponoći, stigli na stanicu, dočekao nas je prizor sablasno praznog perona i informacija da je poslednji voz za Suboticu upravo otišao.

Da li smo paničili? Naravno da ne. U našem univerzumu, to nije bio problem. To je bila prilika. Pogledali smo se, a na našim licima bio je isti onaj osmeh zaverenika. „Pa ništa,“ rekao je Bane nonšalantno. „Propustili smo voz.“ „Šteta,“ rekla sam, trudeći se da zvučim razočarano. „Spavaćeš kod mene,“ nastavio je. „Moji su na moru, nema nikog kod kuće,“ dodala sam ja, kao da je to ključni argument. „Javiću samo bratu da ne brine, i to je to. Sutra ujutru idem prvim vozom.“ Sve je delovalo tako jednostavno. Tako logično. Dvoje zaljubljenih studenata, propušten voz, moji roditelji na moru… bila je to jednačina sa samo jednim mogućim, srećnim rešenjem. Ili smo bar mi tako mislili.

Vratili smo se u Banetovu kuću, tiho, na prstima, iako nije bilo razloga za to. A onda, kada smo ušli u dnevnu sobu, ugledali smo ga. Luku. Sedeo je u svojoj fotelji-prestolu, u polumraku, osvetljen samo treperavim svetlom televizora. Izgledao je kao rimski imperator. Srce mi je stalo.

Podigao je pogled. Nije vikao. Nije grmeo. Samo je sevnuo očima. Taj pogled sadržao je više pretnje i razočaranja nego bilo koji urlik. „Otkud ti, Bojana?“ upitao je mirno, ali sa prizvukom od kojeg se ledila krv u žilama. „Zar poslednji voz za Suboticu nije u dvadeset četiri časa?“ On je znao red vožnje. Naravno da je znao. Luka je znao sve. Znao je verovatno i prosečnu godišnju količinu padavina u Amazoniji i trenutno stanje na berzi u Tokiju. Znanje reda vožnje bio je najmanji problem. Bane i ja smo, u svojoj naivnosti, pokušali da igramo na kartu nonšalancije. „Jeste, tata, ali zakasnili smo,“ rekao je Bane, kao da priča o vremenskoj prognozi. „Pa sam ja mislila da prespavam ovde, da ne pravimo problem,“ dodala sam ja veselo. „Ionako nema nikog kod mene kod kuće, pa ću sutra ujutru nazad.“

Luka nas je gledao. Dugo. Činilo se da pokušava da procesuira stepen naše ludosti. A onda je doneo presudu. „Neće moći,“ rekao je tiho. „Kako neće moći?“ pobunio se Bane. „Pa gde će da spava?“ Luka je ustao. Sada je stajao ispred nas u svoj svojoj patrijarhalnoj veličini. Pogledao je prvo u mene. „Bojana,“ rekao je, izgovarajući moje ime kao da je u pitanju neki komplikovani pravni termin. „Kako ja sutra da pogledam tvom ocu, Nikoli, u oči? Kako da mu kažem: ‘Dobar dan, prijatelju. Znaš, tvoja ćerka, neudata, spavala je sinoć kod mog sina u kući’? Šta bi ti mislila o meni? Šta bi on mislio? To ne dolazi u obzir. U ovoj kući se zna red.“

Bili smo poraženi. Potpuno. Argument je bio toliko apsurdan, toliko van našeg sistema vrednosti, a opet, u njegovom svetu, bio je čvrst kao stena. Radilo se o časti. O obrazu. O onim nevidljivim, ali gvozdenim zakonima koji su upravljali njegovim univerzumom.

„Obucite se,“ rekao je. „Idemo.“ „Gde idemo?“ pitali smo uglas, iako smo slutili odgovor. „Vozim Bojanu kući. U Suboticu.“

Bilo je jedan sat posle ponoći. Ekipa sastavljena od jednog besnog patrijarha, jednog  sina i jedne buduće snahe seo je u crveni „Golf“. Put od Vrbasa do Subotice nikada nije bio duži. U kolima je vladao potpuni muk, koji je prekidao samo zvuk motora. Luka je vozio, koncentrisan na put, stisnutih vilica. Bane je sedeo pored njega, gledajući kroz prozor u mrak, verovatno razmišljajući o tome da li je emigracija na Novi Zeland izvodljiva opcija. Ja sam sedela pozadi, smanjila sam se na veličinu atoma, i molila se da me proguta sedište.

U dva sata posle ponoći, bili smo ispred moje zgrade u Subotici. Mrak, tišina. Luka je zaustavio auto. „Evo,“ rekao je. „Stigli smo.“ Izašla sam iz kola, noge su mi bile drvene. Bane je izašao za mnom da me isprati do vrata. A onda, u meni se probudio neki đavolak. Možda iz čistog bezobrazluka, možda iz potrebe da povratim bar trunku dostojanstva, a možda – i ovo je najverovatnije – iz jedne genijalne, ali opasne ideje koja mi je sinula u trenutku. Okrenula sam se ka Luki, koji je i dalje sedeo u kolima, i sa najslađim mogućim osmehom rekla: „Čika Luka, hvala vam puno na prevozu. Hoćete da svratite na jedno piće? Da se osvežite pre nego što se vratite.“

Poziv na piće. U dva sata ujutru. U stan jedne devojke. Njenom budućem svekru. Luka je ostao bez teksta. Gledao je u mene, pa u Baneta, pa opet u mene. Na njegovom licu videla se borba koju njegov patrijarhalni um vodi sa ovim potpuno neshvatljivim konceptom. Njegovo poimanje sveta, njegovi kodeksi časti, sve se to rušilo pred jednim nevinim pozivom na „piće“.

A Bane? Bane je stajao pored mene i umirao od smeha. Nije se čuo, ali video sam kako mu se ramena tresu, kako rukom pokriva usta. Gledao je svog svemoćnog oca, Patrijarha iz Vrbasa, čoveka čija je reč bila zakon, kako sedi u kolima, potpuno zaprepašćen, tehnički nokautiran jednom rečenicom. Bio je to njegov trenutak trijumfa, mala, slatka pobeda u izgubljenom ratu.

Luka je, naravno, odbio. Promrmljao je nešto kao „kasno je, moram da idem“ i, uz škripu guma, nestao u noći. Siguran sam da je duboko u sebi žalio svog sina zbog izbora ovakve buduće supruge – devojke koja ne samo da kasni na vozove, već i poziva starije ljude na piće u gluvo doba noći.

Nama je, naravno, sve to bilo savršeno logično. A i, da budem iskrena, imala sam tajni plan. Možda bi se Luki, posle napornog puta i jednog pića, prispavalo. Možda ne bi bio u stanju da vozi nazad. A onda… onda bi morao da prespava u Subotici. A Bane bi, naravno, ostao sa njim. Proveli bismo još malo vremena zajedno. Plan je bio riskantan, ali u teoriji, besprekoran. Sudbina, i Lukin nepokolebljivi moral, tog puta su bili jači. Ali, ostala je priča. Jedna od onih koje pričamo godinama, priča o našem prvom, pravom susretu sa gvozdenom voljom mog budućeg svekra. Priča o noći kada smo naučili da, ako već kasniš na poslednji voz, bar budi spreman za ponoćnu vožnju sa patrijarhom.