Још један радни дан за Стојана Марковића — државног паразита прве класе, мајстора нерада, човека који је издржао све системе као коров што ни бетоном не можеш задавити. Док су се министри мењали као чарапе, Стојке је био вечити симбол српске бирократије: спор, масан и неуништив.
Радио је на Железници као „контролор прописа“ — што је значило да је контролисао само када ће доручак, кад ручак, а кад време за кући. Свако јутро је било исто: бурек, јогурт, новине и пола сата трачарeња по ходницима. Кад би му неко споменуо рад, добио би напад панике као вампир кад види колац и бели лук.
Петком, међутим, Стојке је блистао. Петак је био његов дан духовне инспирације, дан када се уместо извештаја читају „Умрлице“. То му је била национална лутрија. Узме новине, стави ноге на сто, затвори очи и прстом бира судбину:
„Опа! Гвозденка Стојковски, шездесет година. Ново гробље! Иде се!“
Док су други планирали викенд на Златибору, он је планирао мени на сахрани. „Хоће л’ бити роштиља или прасетине?“ — размишљао је као генерал пред битку. Тај човек је на туђој жалости градио гастрономску каријеру.
Кући га је чекала Милева, десет година млађа и десет пута нервознија. Њихов брачни живот одавно је личио на јавну набавку: пуно папира, а без резултата. Стојке се у кревету гасио као сијалица у државној згради — трепне, зазуји и угаси се. Али суботом, суботом је био гладијатор са кашиком и виљушком у руци.
Спавао би као беба и сањао прасетину. Ујутру, док је пеглао црну кошуљу за сахрану, зазвони телефон:
„Стојане, обавезно данас на митинг код Скупштине! Нема оправдања. Мора се!“
„Нема бриге, шефе! Долазим!“
Стојан стиже на Ново гробље, свечано као да је кум. Изјави саучешће, намести лице као да га је бол створио, а онда — чека позив на софру. Кад је стигао тај благословени тренутак, појави се његов познаник конобар:
„Стојане, опет си овде?“
„Ма шта ћу, брате, народ умире, а ја преживљавам. Знаш да ми на Железници имамо малу плату.“ рече тихо
Телећа чорба, печеница, кромпири, пиво, колачи,роштиљ. У једном тренутку неко га упита:
„Познавали сте покојницу?“
„Како да не! Била је као мајка за мене!“ — одговара пуним устима, док му маст капље низ браду.
Кад се прејео, отегао се од стола и кренуо на митинг. Стање на улици као на вашару — музика, роштиљ, транспаренти, пароле. Стојке одмах пуни кесу пљескавица „за после“.
„Е, ово је живот! Једна сахрана, један митинг — две гозбе, радни стаж само иде!“
Кад је кренуо кући, стомак му је свирао химну пропасти. Гужва у цревима као на наплатној рампи. Стискао је зубе и гузицу, али није вредело — у првом жбуну капитулирао.
Држао се за бандеру, сав знојав, запалио цигарету и рекао:
„Е мој прелепи животе, да знаш кол’ко си био укусан!“
Неколико минута касније, лице му је побелело.Ухватио се за срце, затетурао, пао на клупу и остао ту — сит и готов.
Сутрадан су га нашли радници чистоће. Није било ни попа, ни софре, ни чорбе. Нашли су му само у капуту пуну кесу пљескавица.На крају, Стојан је добио своју последњу умрлицу — али овај пут је стварно био главни лик. Иронија судбине: човек који је цео живот живео од туђих сахрана, завршио је на сопственој — без ручка.
Ostavite odgovor