“Glas koji nikad ne čujemo”

Ignorisanje intuicije i kako je ponovo probuditi

Da li ste nekada imali osećaj da nešto nije u redu, iako sve deluje sasvim normalno? Ili ste poslušali srce ili razum umesto onog tihog glasa koji je na kraju bio u pravu? Taj tihi glas se nije slučajno pojavio — to je intuicija, naš unutrašnji kompas koji bi trebalo da nas vodi. Ipak, često je ignorišemo, misleći da će možda ovog puta pogrešiti.

Često mešamo intuiciju i strah. U trenucima kada osetimo da nešto nije u redu, pomislimo da nas strah sputava, a zapravo intuicija pokušava da nas usmeri. Problem je što nismo uvek svesni njenog prisustva u datom trenutku. Sve to je odraz nepoverenja u sebe i svoje sposobnosti. Ignorišemo osećaj jer smo „naučeni“ da sumnjamo u sebe i da tražimo potvrdu od drugih.

Da bismo ponovo probudili intuiciju, potrebno je vreme i trud, ali to je moguće. Za početak, posvetimo se svojoj unutrašnjosti — meditirajmo, i u tišini svesno osluškujmo svoje telo i emocije. Zapisujmo svoja osećanja i događaje u dnevnik. Trenutke koje provodimo sami, iskoristimo da radimo na sebi i svojim emocijama, jer je to put ka buđenju intuicije.

Mogu slobodno da kažem da ja lično više ne mešam strah i intuiciju — sada uvek znam sa čim se „borim“, kad osetim da nešto nije kako treba. Mnogo puta sam i sama ignorisala intuiciju, čak i onda kada sam bila gotovo sigurna da me ne vara. A onda bih, kad se nešto desi, zapitala sebe: „Zašto nisam reagovala kad sam osetila da će ovo da se dogodi?“

Još uvek nemam potpun odgovor na to pitanje, ali pretpostavljam da, možda iz straha od gubitka, ignorišem osećaj koji me do sada nijednom nije prevario. Ipak, i dalje ga, izgleda, čekam „na zicer“.

Razum i srce su uglavnom krivci što na kraju ignorišemo osećaj i znakove koji su nam pred očima — a mi, iz nekog razloga, biramo da ih ne vidimo. Iako imamo savršen vid, ponekad odlučujemo da budemo slepi.

Zato slušajmo unutrašnji glas kad osetimo da nešto nije u redu. Tada ćemo znati da smo izabrali pravi put — onaj koji je namenjen baš nama. Neće nam zbog toga biti lakše nego ranije, ali osećaj koji dođe kada poslušamo taj tihi glas i shvatimo da je bio u pravu, neprocenjiv je.

Zapamtite — intuicija nikada nije glasna. Da bismo je čuli, moramo dovoljno da se umirimo. A ona će uvek biti tamo — na istom mestu, gde tiho čuči i strpljivo čeka da je čujemo.