Naše telo pamti sve ono što nismo imali hrabrosti da kažemo
Imate potrebu da u određenom trenutku izrazite svoje mišljenje, emocije, osećanja, ali vam baš tada zastane knedla u grlu. Upravo ta knedla vas spreči da izgovorite ono što biste želeli, pa svaki put sve to potisnete u sebi. Na taj način slažete sloj po sloj — dok ne dođe do pucanja.
Šta se tada dešava sa nama, kada sve ono nakupljeno i neizrečeno izbije na površinu? Zašto ćutimo o onome što zaista osećamo?
Postoje reči koje nikada ne izgovorimo, ali telo sve pamti. Iz straha da nas neće razumeti, ili da bismo mogli nekoga da izgubimo, često potiskujemo svoja osećanja i emocije, ne dozvoljavajući im da “pređu preko jezika”. Time stvaramo nemir i osećaj težine u grudima.
Strah je često taj koji nas koči — jer ćutimo da ne bismo povredili nekoga, a ne shvatamo da time najčešće povređujemo sami sebe. Potisnute emocije i osećanja ne nestaju, već se pretvaraju u umor, napetost i nesanicu. Telo će uvek reagovati na sve ono što smo duboko u sebi zadržali.
Ako predugo ćutimo, to može postati navika — i tada dolazimo do granice pucanja. Osim fizičkih, javljaju se i psihičke posledice. Ukoliko potiskujemo osećanja i emocije, možemo sebe dovesti do ozbiljnih problema: najčešće anksioznosti i paničnih napada, ali i težih stanja koja zahtevaju lečenje antidepresivima i antipsihoticima.
Učili su nas da budemo jaki i da sve držimo “pod kontrolom”, ali često je upravo ta kontrola zid koji guši naše emocije. Nismo jaki ako krijemo bol — jaki smo kada ga priznamo.
Neizgovorene reči pretvaraju se u telesne simptome. Zato moramo biti svesni svojih postupaka i mogućih posledica. Izgovorite sve ono o čemu godinama ćutite i budite dovoljno hrabri da vam vazduh postane lakši, a duša i telo mirniji. Velika je hrabrost reći sve ono što osećamo — a iskrenost je dobar početak na putu isceljenja.
Ostavite odgovor