„Вјетар подигну пахуље памука
у пет сати предвече.
И бик – једини срца усправна!
у пет сати предвече…“
Необична колона возила кретала се ка Београду преко Славонског Брода, посебно обезбеђеном трасом. Неколико дана раније, у ријечко пристаниште специјалним бродом из Галиције пристигло је дванаест краљева. Искрцани су као робови са древних галија, коже црне као зифт, са очима у којима је већ треперила смрт.
У Београду су им огледала била покривена тешким сомотом, онако како се покривају стакла у кући у којој се чека смрт — да душе, кад куцне час, не остану заробљене у стаклу.
Последњи њихов смештај био је далеко од града — хладна кула Торлака. Тамо су, под будним оком карантинске службе, црним животињама убризгавали препарате, одржавајући их у снази до дана обреда.
Постојала је скривена привлачност између две удаљене земље на супротним крајевима Медитерана, док су се два мрачна режима нетремице посматрала преко Јадрана.
На Дедиње су стизали извештаји о биковима, тореадорима и песку који ће бити насут на Ташмајдан.
У тишини свог кабинета на Дедињу, Стари је прелиставао извештаје. Шпанија га је враћала у дане када је и сам био млад и суров, када је смрт имала укус вина, барута и жена. Сада је, после толико деценија, у себи чезнуо да му тај далеки крвави обред донесу под ноге — као последњи одјек младости коју време није успело да угаси.
Ова дванаесторица из Галиције донеће му део тог далеког, неиживљеног мита право под ноге, као крвави ехо револуције која је давно прошла.
„Бик је већ рикао кроз своје рањено чело,
а ваздух се пунио гласовима звона.”
Лето је пролазило изнад града који се осећао као војник у миру. Уске палилулске улице кроз које се провлачио мирис пржене кафе и брујање популарних „фића“, водиле су ка Ташмајдану. Улазнице су коштале астрономских двеста динара, али капије су попустиле под притиском.
Неко је у поноћ донео вест да је Домингин стигао, а неко да су бикови на Торлаку већ добили последње препарате.
Тако је, једном — само једном — на Ташмајдану заиграла шпанска корида.
Под небом без мора, насут је песак жут као дукат. Београд је чекао спектакл. Шпанци су донели обред, а трибине су мирисале на зној и пиво. Све је било спремно за први ударац мача.
Трибине Ташмајдана биле су крцате до последњег бетонског степеника, али ваздухом није лебдела шпанска страст. Палилула није знала за кодекс Андалузије. Осећало се нешто тешко и претеће.
„Смрт стави своје сјеме у рану,
у пет сати предвече…
И никада више.”
Парада је почела у три и по. Пред окупљене је ушетала тореадорска тројка, али Београд их је дочекао млако, са скепсом према туђем ритуалу.
Када су пикадори заболи прва копља, стадионом није одјекнуо занос, него звиждук.
Славни Домингин, ветеран бурних ноћи Аве Гарднер и Пикасових атељеа, ушетао је као залазеће сунце. Код првог бика, пао је.
Оклизнуо се на песку жутом као дукат и у секунди се нашао под роговима црног краља са Торлака. Рањена животиња га је дохватила за ногу, дизала у ваздух, бацала по прашини међу преплашене помоћнике. У том тренутку није било ни славе ни Шпаније — само тело који се бори за голи живот. Извели су га са арене, праћеног урликом који није био ужас него пркос.
Када се вратио, блед и зашивен, да свој бритки мач зарије у главу животиње која га је понизила, наступио је мук. Гимназијалци су устајали и одлазили.
Звезда Домингина угасила се над Београдом под новинским папирима и љуштурама семенки.
Тада на песак ступа деветнаестогодишњи Роберто Пилес.
Млад, горд и увређен, осетио је да му овај чудни народ вређа занат, земљу и претке. Одлучио је да умре на Ташмајдану ако треба, само да одбрани част кориде. Изазивао је бика најпогибељнијим фигурама, падао пред њим на колена на три центиметра од рогова, нудио своје груди челичним мишићима Галиције — као да је хтео да каже: „Погледајте, ово је храброст!“
Очекивао је да ће сломити палилулску сиротињу, да ће их натерати на занос.
Али Београд је ћутао. Што је млади Шпанац више нудио своју младост и крв, то је тишина била тежа. Јер овај народ није могао да воли убицу, ма колико он био леп и вешт. Сваки јуриш рањене животиње испраћен је као јуриш слободе.
Шпанци нису могли да разумеју. Своју геометрију смрти и вековни обред изводили су пред народом који је у својој историји, тамо на ратном Повлену, подигао споменик раниоцу и хранитељу — волу. Пред људима који у стоци не виде метафору за ђавола ког треба укротити, већ брата по муци, сапутника кроз орања и ратове.
Моћне краљеве, црне као зифт, крваве и оскрнављене, вукли су ташмајданском ареном домаћи коњи, док је публика звиждуцима слала последњи поздрав.— не мржњом, него тугом. Тешке прекоморске трупине остављале су широке бразде у жутом песку. Када је и последњи бик нестао у тунелу, на Ташмајдану је остала само тешка тишина, мирис пива и крви.
Матадори су брисали зној, не схватајући тајац који је висио над стадионом.
На Дедињу, иза затворених прозора, Стари револуционар је можда склопио извештаје. Шпанија је отишла, ране су остале, а Палилула је кренула кући, журећи да покрије огледала.
Касније те ноћи, Скадарлија није била боемска; била је крута и протоколарна, под будним оком људи који су гледали на сат. Славни матадор је, по обичају Севиље, појео уво убијене животиње, док је Првој дами припала част да се послужи биковим репом. Тамбураши су у полумраку узалуд покушавали да подигну атмосферу; званице су их слушале учтиво, хладно, као службеници на задатку. Пре него што су испраћени преко Јадрана, Домингину су у руке стављене гусле — инструмент који пева о смрти и поразу.
Преостали краљеви из Галиције, они што нису стигли до песка и ражња, завршили су у тишини индустријске траке, претворени у војничке месне нареске и ђачке паштете.
И никада више.
„Кад бик умре, арена се испуни тишином,
а његова храброст остаје у ваздуху…“
Ostavite odgovor