Гимназијски дани се ретко склапају у хронолошки роман. Када устукну године, памћење одбаци велике нарације и задржи само крхотине: мирисе, погледе, неколико оштрих реченица, понеки шамар отрежњења и звукове који су нас дефинисали пре него што смо научили да савијамо кичму.
Овај текст је Апендикс — накнадно придодати индекс једног одрастања. Свесно изабрана форма азбучника омогућила је да у наизглед насумичним фрагментима ухватим корак са историјом Србобрана, судбином његове вечито брањене гимназије и сопственим младалачким лутањем.
Свако слово је један појам, један ожиљак или један осмех. Идемо редом.
Авангарда.
Гимназијалци су одвајкада живахни и радознали.
Има их свуда. Ради свакој новотарији.
Србобранац Живко Продановић, још у аустроугарско доба, са друговима Петром Путником и Светиславом Стефановићем (тужним песником Рајком) играо је представе у кафани „Код Глаца“. Шаптао им је учитељ Милан Настић. Читао новине у читаоницама, писао стихове под псеудонимом Андрија и учио плес са девојкама из Више школе.
Девојке су долазиле у пратњи родитеља. Без обзира на то, свако од младих једва је чекао вече.
„…као никад пре, почели смо да се лицкамо, косу чешљамо, хаљине дотеривамо, ципеле четкамо. И заиста били смо тада више него свечано оправљени. Сваки од нас хтео је да буде леп, да се допадне. А коме, ни сам није знао? Љубав чисто платонска у виду амора лебдела је више наших срамежљиво подигнутих глава и полузатворених очију.“
Време се променило, али гимназијалци нису. Плесне школе заменили су рокери, позоришне дилетанте – диско-водитељи, читаонице – ноћне радио-емисије.
Рокенрол није дошао преко Америке и џубокса. Дошао је преко Италије и рингишпила на Беглуку и – био је незадржив. У Србобрану се скакутало уз миксету, по приредбама и игранкама. Тако се почињало. Узалуд су старији наше певаче назвали „дрекавцима“.
Гимназијалци су увек носили већу количину новина по глави од остатка омладине.
У Србобрану је посебан статус имао КК Академик. Гимназијалци су га носили. Кошарка је била нова, у успону.
Академик није био само кошарка.
Академик је правио разлику.
Батица.
Бранислав (Бата) Мудрински. Професор математике и нацртне геометрије.
Кад је човек предобар, ђаци умеју да буду сурови. Имали смо симпатија за Батицу, али смо злоупотребљавали његову доброту. Збијали смо шале на његов рачун много чешће него што је заслужио. Није умео да се наметне. Није умео ни да се брани.
Живео је са мајком. Тихо, повучено.
Онда се у школи појавила једна професорка, такође усамљена душа. Неко је приметио да се чешће задржавају у разговору. Ускоро се већ причало да ће се узети.
Шта се заиста догодило, не знам. Углавном, дошло је до потпуног слома. Професорка је изненада напустила школу и отишла из вароши. Одмах за њом нестао је и наш Батица, човек тако чврсто, коренски везан за Србобран, који као да је одувек припадао тој згради и тим ходницима.
Дуго нисмо знали ни где је.
Онда су га ђачки канали коначно пронашли.
У Осјеку. У гимназији.
И не само то.
Наше колеге су тврдиле да је Бата Мудрински најстрожи професор у целој школи. Да га се ђаци плаше. Да је страх и трепет.
Нисмо могли да поверујемо.
Говорили су о истом човеку кога смо ми знали.
Виолентни Туринци.
У гимназији је постојала извесна подвојеност између староседелаца и дошљака, Лала и Динараца, али много мања него што су приче говориле. Ни таква није издржавала до првог распуста.
О наводној динарској виолентности причало се и тада.
Највише су такве предрасуде рушили момци који су самоуверено одлазили у Турију да траже девојке. Кад падне мрак, исти ти опасни заводници ишли су на гробље у пратњи домаћих момака да покојним бабама певају тужбалице.
У школи је поводом таквих екскурзија владала извесна омерта.
Туринци су, ипак, били џентлмени.
Губитак.
У трећем разреду били смо на зимовању на Копаонику.
Вратио сам се кући пун неке нове наде, као да је све тек почело.
Шест дана касније, остао сам без оца.
По старом обичају, био сам у челу оних који су га изнели из куће.
Када сам се вратио у школу, почео сам да примећујем нешто што ми је до тада промицало: да сви ми, непрекидно, нешто драгоцено губимо.
И нико се није жалио.
„Дан први“
Прва гимназија основана је 1919. године. Угашена је 1936.
Прошле су дуге године до повратка гимназије.
23. новембра 1964 године, у 8 сати је почела настава у гимназији „Светозар Милетић“. Борислав Јојкић, дежурни професор, забележио је у књигу дежурства: „Дан први“.
У она доба ти професори ме нису особито импресионирали. Много година је требало да прође да разумем са чим су се ти људи ухватили у коштац. Знали су они да су грешни и да су им снаге мале. Нису ипак прихватили да се Србобран угаси у чамотињи сентомашкој.
Колико отворене енергије и скривеног бунта, похрањене љубави, вере, наде, у те две речи – „Дан први“.
И би вече, и би јутро, дан први.
Гимназија Светозар Милетић, Србобран, почетком седамдесетих година
Ђорђе Верикиос
Појавио се ниоткуда. Из Београда.
Као орао који је слетео у равно поље.
Професор филозофије, логике и психологије. Оштрог погледа, оштрог ума. Није био „леп“ по филмским мерилима, али је носио нешто друго — лепоту онога који не пристаје.
Шапутало се: шездесетосмаш, „није прилагођен“.
Није ни покушавао.
Једним погледом у ходнику утишавао је читаву школу. Без вике. Без претње. Професор коме смо без поговора веровали да нас воли — и да од нас тражи више него што смо сами од себе тражили.
Натерао нас је да престанемо да будемо ђаци продужене основне школе. Почели смо да мислимо. Да сумњамо. Да тражимо.
Касније смо сазнали да може да попије више од свих нас заједно, а да и даље остане орао. То више није било важно.
Ђорђе Верикиос није предавао.
Он је будио.
Е, мој друже србобрански.
Има школских другова које не бих волео никада више да видим.
Обично тако буде. Оне које смо у гимназији највише поштовали, за које смо веровали да су зрелији, озбиљнији, далековидији – често испадну најтеже разочарање.
Од ватрених бораца за истину и „аристократског“ става, до спретних играча транзиције.
Од снобизма високих идеја до идолопоклоништва ниском популизму.
Од визије до визије.
Све док се није зауставио тамо где је најудобније.
И тада схватиш: није само време учинило своје.
Некад је то просто човек који не може да издржи тежину сопствене кичме.
Журке.
Главна тајновита забава оног доба.
Нисмо тада пригушивали светла да бисмо их сада упалили.
Зезање.
– Извини, Ненаде, ја морам да ти дам петицу. – говори професорица географије.
– Јооој, немојте… – вапи Ненад Мићић, доброћудна грдосија са свим двојкама, који је из неког свог разумевања ствари био жива енциклопедија географије. Био га блам да се та његова љубав тако јавно покаже. После наших „луцидних“ убеђивања, у којима је прошао читав час, на крају је морао да попусти.
Одраслима зезање готово никада није смешно.
Као гимназијалац вредно сам записивао наше „провале“. Веровао сам да ће ваљати за нешто.
Деценијама касније, када сам их поново прочитао, деловале су бледо и страно. Лудирање је остало запретено у свом времену.
Без тинејџерског зезања, међутим, нема правог сазревања.
То је најважнији начин преиспитивања и повратне корекције свих тинејџерских генерација.
Тинејџерска вертикала.
Идеали.
Били смо генерација без чврстог ослонца. Одбацивали смо званичне идеале — оне социјалистичке, марксистичке, наметнуте — јер су били досадни, шупљи и лажни. Свакога дана су се разбијали о реалност живота у којем није било ни трага од онога што су нам проповедали.
Понеко је носио мајицу са Че Геваром и натписом „Че је жив“, али то је била само јевтина роба са „Понте Роса“.
Наш бунт био је стварнији у дугим фризурама, џинсу и минићима него у било каквој визији будућности. Имали смо критички апарат, имали смо слутње, имали смо осећај да „нешто није у реду“. А иза свега тога — празнина.
Чекали смо да се јави неки нови смисао.
А он је, изгледа, чекао нас.
Ми се нисмо померили.
Др Јанко Шијачић.
Не припадају сви људи само свом времену.
Др Јанко Шијачић, Србобранац, лекар и политичар, био је један од оних који су оставили траг далеко већи од свог имена. Уложио је огромну енергију у политичку борбу да се формира колонија Сириг. Тадашње новине су тријумфално јавиле да ће ти напори бити вечно сачувани у срцима народа који је овде нашао свој нови дом.
Данас живим у Сиригу. И управо овде, у месту за чије је оснивање пресудно допринео, име др Јанка Шијачића је готово сасвим заборављено. То је чудан и болан феномен.
Човек који је радио за будућност овог места данас је туђ у сећању тих истих људи.
Зато му овде дајем место.
Да се не заборави сасвим.
Културни шок.
Новосадска гимназија „Моша Пијаде“ била је малограђанска. Нешто између традиције „Змај Јовине“, модерности „Светозар Марковић“ и већ тада видљиве деградације Карловачке гимназије. Зато ми је прелаз у србобранску гимназију био релативно лак. Нисам имао осећај да нешто губим.
А онда је дошао мој „дан први“.
Прво што су ми рекли било је: изуј се.
Ципеле у сошкама у ходнику. У разреду – сви у папучама. Ред је био такав.
У ходнику је стари кућепазитељ Тоша галамио на неког недисциплинованог ђака: „Сто пути сам ти казо да неидеш у ципала унутри! И опет си ушо! Одвешћу те код Милевоја па шњиме разговарај! Дед ома да си се изо!“
Помислио сам: Шта урадих? Где сам?
Први час је била биологија. Легендарни професор Јојкић ме је погледао и одмах упитао:
– Јјје л’ мммеђеде, из које си ти нахије дош’о?
– Нисам из нахије, прешао сам из гимназије Моше Пијаде…
– И тамо си проп’о, па си дош’о овамо…
– Па…
– Седи доле, мммеђеде.
Тако је почео мој србобрански гимназијски живот.
Културним шоком.
Лаз.
Једна песма за коју, сем Србобранаца, мало ко у српском народу мари:
„Сентомашу, лазу, хеј!“
Да је заиста део онога што данас волимо да зовемо „српским светом“, знао би је сваки Србин.
То је песма потиснуте туге. И поноса.
Није се на њу увек гледало благонаклоно. Ваљда због братства и јединства, толеранције или нечег трећег. Тешко је данас рећи.
Србобрански професор књижевности Миливој Туторов објаснио је једну занимљиву забуну. Многи су мислили да је песма посвећена Лази Дунђерском јер ју је волео. Није.
Настала је у славу Сентомаша, данашњег Србобрана, разореног после битке 1849. године. Када су се људи вратили на згаришта својих кућа, место је подсећало на лаз – раскрчено земљиште, крчевину, пропланак отет од пустоши.
Зато у песми није „Лазо, хеј“, него:
„лазу, хеј“.
Тога су стари Сентомашани били свесни.
Зато су је и певали.
„Сентомашу, мали Цариграде…“
Љубави школских дана.
Производили смо више љубави него што смо могли да потрошимо за четири године.
Када је требало да се окупимо на златној матури, педесет година после последњег дана наставе и припите ноћи на Ристовачи, владао је тајац.
Како да се поново сретну сви ти притајени симпатизери, случајно заљубљени и промашено заљубљени, и они који никада нису смогли храбрости да кажу оно најважније?
Скоро ништа лично.
Мост србобрански.
Тамо негде испод старог моста
падало је пољубаца доста.
Нисам аутор. Преузето од првих генерација.
Не знам да ли је заиста било тако.
Знам само да је свака генерација имала тај исти мост, али је био само њихов тих неколико година.
Неко место на које се одлазило без нарочитог разлога и са веома озбиљним намерама.
Сумњам да је иједан србобрански мост пренео толико уздаха, обећања и разочарања као овај наш.
Младост је један мали свет који производи људе брже него што уме да их задржи.
Нејаке песме.
Писали смо их готово сви.
Данас видим да су биле пуне сумрака, љубави, туге и великих речи. Такве су младалачке песме.
Али су нам значиле.
Са њима смо освајали конкурсе, добијали прве аплаузе и прве критике. Понекад смо у стиховима говорили оно што нисмо умели једни другима у лице.
Једна моја песма почињала је:
„Срео сам те.“
У разреду је била необично популарна. Један друг је научио напамет и, кад би се удварао девојкама, обавезно им је шапутао стихове на уво. Када сам га питао како му то успева, само је слегнуо раменима:
— Пали, јеботе.
Друга је настала после догађаја који нико из разреда није заборавио:
НЕКРОЛОГ ПРЕЖИВЕЛОМ ДРУГУ
Како си био блед,
друже мој.
И како изгубљен,
негде изван себе,
далеко,
друже мој.
Тражио сам твој смрскани поглед
— није га било.
Онда сам га нашао,
сасвим случајно,
у огледалу.
Гледајући себе у очи,
друже мој.
Писма из ПетриЊе.
Гимназијска памет је тешка болест. Човек у тим годинама лако умисли да је центар космоса, да је једини докучио дубину светске туге и да око њега влада једнолична бачка празнина. Срећом, постоје другови да те на време и без пардона спусте на земљу.
Мој друг Џони, саиграч из фудбалског клуба, отишао је у војску. Дана 20. децембра 1971. године, из касарне у Петрињи, шаље ми писмо које ми непогрешиво лупа шамар и дијагностикује моје тадашње стање:
„Мало одем са војском тек толико да изађем из касарне, онда одредим оријентире (кафане итс)… неки пут стигнемо на ручак, а некад заглавимо до ујутру. Суботом и недељом строго идемо у хотел. Тамо нас већ сви знају. Певаљка пева само за ’Вукове са Онтарија’, маса не сме да дише, а камоли нешто да каже… Да си био с нама у суботу умро би од смеха… Ја сам тада свирао клавир, а мој ортак Словенац изводио стриптиз.
Да знаш како сам се смејао кад само помислим како си напао ону жену што чита туђа писма [ја се тог инцидента данас уопште не сећам]. Па да, ти си школован човек, знаш да је напад најбоља одбрана. А то што ми кажеш да се ти ниси променио, да се свет мења а ти си исти — опет ми продајеш ту твоју гимназијску трулу филозофију.
Овамо ми причаш да правите русвај у школи, ето победио си и као песник, на утакмицама динамика… видиш да није једнолично, само ти то не желиш да приметиш, и то намерно. Али сигурно да имаш јаких разлога, вероватно је нека риба у питању… осим ње ништа више не видиш. Видим и школу си зајебао, али кажем ти, среди то некако…“
Џони је из Хрватске, између две кафанске туче и једног војничког стриптиза, видео све оно што ја изнутра нисам хтео да признам себи.
Из Петриње је стигао лек за умишљену гимназијску памет. Школу сам некако средио. Филозофију, изгледа, нисам никад.
„Окован ребрима”.
Прва збирка песама Милана Дунђерског (1952–2007), у издању новосадске „Матице српске“, 1973. године.
Милан је био претходна гимназијска генерација. Касније и професор у истој школи.
Поезију је почео да објављује још као гимназијалац, 1970. године. Колико знам, први је србобрански ђак са објављеном књигом у тако озбиљној кући, практично из школске клупе.
Тај наслов, Окован ребрима, звучао је моћно, егзистенцијално и некако дрско модерно за тадашње србобранске прилике. Док је званична омладинска штампа још увек преливала од социјалистичког заноса и лаких рима, један момак из нашег дворишта писао је стиховану анатомију сопственог мрака и слободе.
Био је то доказ да се у оној нашој равничарској чамотињи ипак рађају орлови, и да србобранска гимназија не школује само будуће службенике и паоре, већ и људе способне да утисну сопствени печат у вечности.
Пометња.
Одакле та упорна флоскула да је младост обавезно весела, лепа и безбрижна?
Као да је неко наредио да морамо бити као на слици Великог Перице: увек у скоку, руку високо дигнутих, са огромним осмехом и шареним мајицама.
То је за постере.
То није живот.
У стварности је све побркано.
Срце, душа, разум, мишићи, јуче, данас и сутра – све се врти у истом телу, често једно против другог.
Ништа није на месту.
Све је прегласно.
Све је прејако.
Ништа није јасно.
Све боли или превише значи.
А сви око тебе запели да им кажеш шта ти је.
Па се ти весели.
Нико није до краја разумео зашто је наш друг Р. са очевим пиштољем ушао у разред и уперио га себи у груди.
Млада професорка хемије није се најбоље снашла.
Можда се тог тренутка свима све помешало.
Сећам се другарице која је пала у несвест.
Сећам се цеви.
И, прошло је добро.
Од тада је, ипак, свако полако почео да одлази својим путем.
Радост професора.
Успон једне гимназије, који је избрисан из сећања.
Поетско такмичење организовао је Културни центар Врбас. Конкурс је био анониман, а учесници — све средње школе Јужне Бачке. Да су учествовале само новосадске гимназије, конкуренција би била прејака.
На том такмичењу смо освојили две равноправне прве награде. Једна девојка са друштвеног смера, којој сам на срамоту заборавио име, и ја. Сведоци кажу да је млада публика избор примила са одобравањем. Нас двоје из Србобрана победили смо у конкуренцији која је бројала више људи него што је наша школа имала ђака.
Вероватно је међу свом том омладином било будућих врсних књижевника и интелектуалаца — укључујући и касније прослављеног Ђорђа Балашевића — али ја то данас не знам. Нема трагова. Такмичење је заборављено. Што је најчудније, заборавили су га и у нашој Гимназији. Такмичење због кога школи више нико није могао, бар не оправдано, да лепи поспрдне епитете.
Опет Јојкић. Он нас је возио у Врбас по награду. Тако срећног професора, ни пре ни касније, нисам видео. Искрена, чиста радост. Ученици толико потцењене школе показали су се у најлепшем светлу. На понос. И био је поносан. И заслужио је то — ту гимназију је њих неколико старих Србобранаца дигло ни из чега.
Сад… мало сам се светио ћутањем у колима. За онај његов први дочек. Не много, само мало.
Међед је обрадовао Јојкића.
Целим путем сам се, ипак, својски трудио да будем пристојан. Да не кварим тренутак ни себи, ни њему.
Напољу прохладно, кишно, блатно. Један прелепо леп дан.
Србобран.
У Србобрану сам се срео са чамотињом.
Србобран је, притиснут панонском равницом, био осуђен на њу. Србобранци су у очима новог система били криви. Кулаци. Назадни. Вечито омаловажени. Окренути себи и свом тиховању. Кафани и карти. Лову и коњима. У својеврсној дистопијској агорафобији.
Кад се боље сабере, најбољи и најцењенији професори у гимназији били су управо из тих господских, староседелачких породица.
Тада то нисам знао. Много касније, када сам упознао њихову повест, схватио сам праву величину тих људи. Нема града ван уже Србије који се тако жртвовао за златну слободу, и који је дао тако пуно знаменитих личности. Али, можда још више плени та њихова широка, несхватљива душа.
Беше децембар 1918. године. Рат се тек завршио. Београд је био разорен, без хране и огрева. Београд је патио. Када су Србобранци сазнали у каквом је стању престони град, послали су београдској општини на послугу 120 коња и 60 кола сачињених за превоз хране и дрва. Замишљам ту дугачку колону: гиздаве коње и кочијаше у бундама, опаклијама и са шубарама на главама, како швигају бичевима и снажно звижде кроз зимску суровист. Моћни, бучни и самоуверени, дошли су да Београђанима врате наду.
Одмах затим, на сам Туциндан пред Божић 1919. године, стигао је у Београд из Србобрана и један велики теретни брод — око 35 вагона — пун хране и одела, као божићни дар Србобранаца. Тог Божића ниједно дете у Београду није било гладно, нити му је било зима.
У следећем рату, када је из мађарских логора мученички владика Иринеј Ћирић спасао преко две хиљаде деце, у Србобрану је свој дом нашло највише те сиротиње, више него било где другде у Бачкој. За све је било крова и топлог ручка.
То је стварни Србобран. Све остало је безначајно.
Транзиција.
Србобран није укидао гимназију. То је радио систем – под благим именом „рационализације“.
Деведесетих остала је само празна табла и професори који су преживљавали.
Двехиљадитих дошао је транзициони компромис: да би опстала, гимназија се спојила са занатима.
Гимназија је 2002. у поподневним сатима изнајмљена Економско-трговачкој средњој школи.
Уместо да храни и помаже развој школе, систем је руши, профанише. Таман ојача, стекне поверење родитеља и ђака, у некој реформацији се деградира. Од произвођача друштвене елите очас преквалификација у појачану вечерњу школу.
Под истим кровом где смо некада са Верикиосом проницали смисао егзистенције, почели су да се школују трговци и фризери.
То није био само спој смерова.
Била је то тиха капитулација једне варошке елитистичке визије.
Данас је зграда лепа – окречена, умивена, дигитализована.
Има паметне табле и компјутере.
Нема само једно.
Нема деце.
Сваког јуна професори обилазе бачке куће и моле да им се пошаље бар неколико ђака – само да се не угаси светло у учионицама.
Ћирилица.
Само стари Србобранци и ја писали смо ћирилицом.
Остали су већ тада прешли на латиницу.
Писмо није само алатка.
Оно је код памћења.
Не могу струковне школе да штите идентитет. Нису за то намењене.
Гимназија је једина која културни идентитет може да сачува.
Удес разбарушених песника-почетника.
Ех. Моје прво привођење.
Многе ствари се тих година догађају први пут. Па и хапшење.
И тако, победим ја на оном песничком конкурсу у Врбасу, добијем неке симболичне награде и опипљиве паре. Четири „коња“, како су се тада те црвене новчанице од десет хиљада у жаргону звале. А куд би средњошколац са толиким парама него у кафану?
Прва, друга, трећа. Нас шесторица најупорнијих нађемо се у неко доба ноћи у биртији коју сутрадан не бих знао да нађем. Негде подно Вашаришта. У кафани нема гостију сем нас. Конобарица црнка. Врло црнка, заносна, ломи телом у ходу — бар нам се тада, са том дистрибуцијом алкохола у крви, тако чинило.
Крене песма, лумповање. И тако, у заносу, један од наших другова — онај који нам је до тог часа тупио како је платонска љубав једина искрена — ступи у озбиљне преговоре са лепотицом. Она врти главом. Преговори запињу. Ту се ја укључим као финансијски поткрепљен ауторитет: „Што си таква, лутко, имам ја паре, не брини, ми смо фини момци…“
Лутци прекипи и она побегне. Ми, остављени сами, преузмемо улогу и особља и гостију. Утом — ето њих. Органа реда. Претећи лупају пендрецима о бутину. Построје нас у колону по један, па право у станицу.
Ипак, изгледа да су се тадашњи милицајци разумели у поезију. Кад смо им објаснили тријумфалне околности у Врбасу и њихов значај за углед места, па се још и лепо извинили конобарици, људи нас изгрдише и — пустише. Ни у школу нису јавили. А и да јесу, Јојкић и Тутуров су, из разлога нечисте сопствене боемске савести, вероватно згужвали то обавештење.
Сутрадан на аутобуској станици, док са тешким главама покушавамо да реконструишемо ноћ, чујемо двојицу салашара како се дошаптавају: — Ено и` они дерани што су од Ј***шке тражили *****.
Варош је већ све знала.
Фискултура.
Са многим глупостима су нас гњавили у тој школи. Али слет за Дан младости био је врхунац.
Читаво полугодиште смо увежбавали кореографију која траје неколико минута. Колико бесмислено потрошеног времена, енергије и танких младих живаца, само да би маса деце поновила исти покрет у исти мах. Да сви мрднемо једнако истим екстремитетом и тако, ваљда, искажемо велику, колективну љубав према Њему.
А Он није ни знао да ми уопште нешто радимо Њега ради, нити је имао појма где је Србобран на мапи.
Присутан
Химна Светом Сави.
Први пут сам у тој школи чуо да деца углас певају „Ускликнимо с љубављу…“
Сви стари Србобранци су знали Химну Светом Сави. Певали су је сложно, отворено, из самог срца. За разлику од њих, ми који смо дошли из околине ни други стих нисмо знали. Код нас се то није учило, нити помињало.
Била је то, тада, наша најдубља цивилизацијска разлика.
Царство земаљско.
Ја сам боље писао писмене задатке него песме. То је сигурно. Сваки мој рад био је експеримент — никада се нисам стриктно држао задате теме.
Професорка Љиља Гаковић је следећим генерацијама редовно причала о мојим писменим ескападама, а посебно о матурском раду. Причала је како првог часа нисам ни дотакао пенкало. Када ме је питала у чему је проблем, рекао сам јој да је тема толико отрцана да са ње фронцле висе. Други час сам написао састав, предао га и изашао. Добио сам петицу.
Обећавала је да ће донети тај рад и показати га новим генерацијама. Никада то није учинила.
Ја сам се највише ломио око завршетка. Тема је гласила: „Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?“
Први мој унутрашњи одговор био је: „Хоће, курац!“
Други је могао бити у парафрази Црњанског: „Бескрајни, плави, круг. У њему, песма.“
На крају сам одбацио и цинизам и небеску књижевну славу. Покорио сам се пожељном калупу и завршио у соц-узнесеном патосу: „Слобода ће бити у раду, у дивној симфонији разума!“
Зато Љиља Гаковић никада никоме није прочитала тај мој састав.
Све у њему је било за петицу, осим искрености.
Чупавци.
Аутор у време када је безуспешно покушавао да буде хипи-чупавац.
Нажалост, густа црна коса је одбијала да лепрша на ветру,
па је резултат био ближи ’црном чудовишту’ него Мику Џегеру.
Били смо чупави. Намерно. Упркос свему и насупрот свима.
„Неуредне фризуре“ су биле строго забрањене у школи, али залуд. Један најупорнији ђак је одбио да се ошиша чак и по цену искључења из гимназије. Очајни професори су нам давали сопствени новац, нудећи да сами плате фризера, али већина је то глатко одбијала. Страшни директор Миливој Тутуров је на крају морао колективно, у групама, да води ђаке на присилно шишање.
Сналазили смо се како смо знали. Неки су растопљеним шећером лепили косу за лобању да се изјутра мање примети дужина. Други су у исте сврхе користили пиво. Дежурни наставници су на улазу намерно окретали главе да нас не гледају и не покрећу процедуре. Шта су, уосталом, и могли да раде када су и сами код куће имали исту такву децу?
Такав колективни омладински отпор у вароши никада пре тога није виђен. Није било лека за наше фризуре које ми данас, на старим фотографијама, искрено изгледају као птичја гнезда. Али, какве год да су биле — биле су наше.
И победили смо.
Пред сам крај школовања, почели смо да примећујемо професоре са косом дискретно пуштеном преко ушију. Тада је све то заправо постало досадно. Бунт је угинуо када је постао општеприхваћена рутина.
Џокеј. Диск-џокеј.
Било је то време незадрживог ширења поп и рок културе. Традиционалне игранке са живом музиком полако су уступале место ђускању и дискаћима. И, пошто смо ми гимназијалци у свему били талас освежења, моји другари су први покретали те нове видове забаве.
Тако се Илија Станимиров једном приликом хвалио у друштву како у Надаљу покрећу диско-клуб и како ће он тамо бити диск-џокеј.
Наш друг из разреда, Жаре Пивнички, пресече га оком, па попреко изусти:
— Е, јебем ја те коње које `ш ти јашити!
Једва су му присутни рокери објаснили о каквом се јахању ту заправо ради. Али, Жаре је и даље са дубоким неповерењем меркао Илију, као да је самим погледом говорио: „Причајте ви мени шта хоћете, али од овог нашег другара нема џокеја.“
Неколико деценија касније, диско-клубови су нестали. Њихово место потпуно су заузеле кладионице. Круг се затворио, опет се све свело на коње.
Школско звоно.
Последње.
Ostavite odgovor