Генерали без еполета

Свуда приче о Албанској голготи.

О Крфу, Плавој гробници, о пуковима што су ходали по снегу као сенке.

Али ретко ко нам је рекао једну просту ствар:

Док је војска одлазила, Србија је остала на леђима жена.

Нису све кренуле пут мора.

Неко је морао да остане да чува куће, децу, краве, последњу шаку кукуруза.

Да сачува праг да се има где вратити.

И тад је почео њихов рат,

тиши, дужи и много прљавији.

Држава је отишла, жене су остале.

Замисли јутро 1915.

Мушкарци одлазе, путеви се пуне колоном, а иза њих остаје земља без гласа.

У кућама: мајке са по троје деце, трудне снаје, старице које једва ходају.

Нема општине, нема закона, нема ко да те заштити.

Само окупатор који куца на врата и пита:

Колико имаш жита?

Где ти је муж?

Дај краву.

Дај сина

И ако немаш шта да даш, зна се… батине… силовање.. па и смрт.

Глад је била домаћин

Те жене су научиле да од ничега праве хлеб.

Од мекиња, од букове коре, од кукурузовине.

Деца су расла са костима које се виде кроз кожу.

Мајке су ноћу делиле последње парче на четворо, а себи остављале мрвице, да деца не виде да и оне умиру од глади.

Нико их није питао да ли могу… Морале су.

На југу, бугарска мука:

забрана језика, нова презимена, затворене школе, цркве под кључем.

Жене су криле иконе у сандуке са миразом, на равне.

Крштавале децу шапатом, као да чине злочин.

Училе их ко су, док је напољу висила туђа застава.

На северу, Аустроугари: принудни рад, кулуци, одвођења у логоре.

Нежидер, Арад, Добој … пуни женских имена која данас нико не изговара.

Оне су биле војска без пушке.

Док су мушкарци ратовали, оне су: орале њиве без волова, криле жито у зидовима, сакривале синове да их не одведу, сахрањивале старе без свештеника, чекале вести које нису долазиле.

Свака кућа је била мали фронт.

Свака жена генерал без чина.

И нико их није питао јесу ли храбре.

Нису имале луксуз страха.

Кад се рат завршио, мушкарци су се вратили са ордењем.

Оне су их дочекале са седим косама и рукама тврдим као кора дрвета.

Многе нису дочекале повратак.

Куће спаљене, деца умрла, имања пуста.

А држава је рекла:

“Такво је било време.”

Ниједан споменик за жену која је чувала огњиште.

Ниједан орден за мајку која је сахранила дете да би друго преживело.

А захваљујући њима, Србија је имала где да се врати

Да није било тих жена:

не би било ко да упали прву ватру после рата,

ко да замеси први хлеб слободе,

ко да научи децу да опет говоре гласно.

Оне нису носиле шајкаче, али су носиле народ на плећима.

И зато, кад год чујем причу о јунаштву, у глави ми се не појави само војник са пушком.

Видим жену у црној марами како стоји на прагу и чека неког ко се можда никад неће вратити.

То је моја слика Великог рата.

Не Крф.

Не топови.

Него жена која ћути и држи небо да се не сруши.