Gledam na fb slike, i vratim se četrdesetak godina unazad…
Zeleni karmin crvene boje.
U zlatnoj, teškoj kutijici.
Nije mirisao na jagodu, nego na opasnost.
Brat mi ga je doneo iz Turske.
Među prvima.
Nije to bio karmin, to je bila inicijacija.
Namažeš ga u nedelju uveče.
Gledaš se u ogledalo i shvatiš:
aha, znači ovako izgleda žena.
Ne devojčica.
Ne dete.
ŽENA.
Boja savršena.
Ni previše crvena, ni „šta ti je s usnama“.
Onako… živiš malo opasnije, ali diskretno.
E sad dolazi najbolji deo…
Izađeš u grad sa dečkom.
Tadašnjim dečkom.
Onim zbog kog se ceo dan razmišlja šta obući,
a uveče proverava da li ti je sjaj ostao na usnama.
I sad važna stvar, za ove mlađe što misle da se nekad živelo u pećini:
-Ljubljenje je bilo vrhunac intimnosti.
-Nevinost se čuvala za brak.
-Sve pre toga je bilo… paaa…. osetljivo, važno i sveto na svoj način.
Držanje za ruku – srce u grlu.
Zagrljaj – kolena klecaju.
Poljubac – e to je već ozbiljna stvar.
Ljubiš se.
Pravo.
Dugoooo.
Nežno
Do besvesti
Ne ono „cmok“.
Nego ono kad zaboraviš gde si.
Kad ti se svet smanji na dva lica i jedan ćošak ulice.
A karmin?
Karmin stoji.
Ne razmazuje se.
Ne prelazi na njega.
Ne ostavlja tragove.
Ti znaš šta se desilo.
On zna šta se desilo.
Ali spolja , nema dokaza.
Magija.
Vratiš se kući.
Majka sedi.
Gleda.
Ulaziš tiho.
Skidaš jaknu.
Majka digne pogled.
Gleda te pravo u lice.
U usne.
Ti dišeš.
Karmin je tu.
Savršen.
Isti kao kad si izašla.
Nema razmazanosti.
Nema tragova.
Nema onog pogleda „aha“.
Majka ne pita.
Ti ne objašnjavaš.
Jer karmin te nije odao.
A ti si u sebi:
Zaljubljena,
malo odraslija
i strašno ponosna što si prošla ispod radara.
Taj karmin nas nije štitio od majki.
Štitio nas je od sveta koji još nismo bile spremne da objašnjavamo.
Danas se sve vidi.
Sve se kači.
Sve se snima.
A tada?
Tada je jedan zeleni karmin znao:
šta se desilo
koliko je bilo važno
i da neke stvari treba zadržati za sebe.
Ponedeljak. Jutro.
Otvaraš oči.
Prva misao: škola.
Druga misao: KARMIN.
Trčiš do ogledala.
On je tu.
Isti.
Savršen.
Nepomičan.
Pokušaš kulturno.
Voda.
Ništa.
Sapun.
Ništa.
Mleko.
Ništa.
Krema, maramice, trljanje ćoškom od peškira kao da skidaš etiketu sa tegle.
Ništa.
U jednom trenutku već ne skidaš karmin,
skidaš sloj dostojanstva.
Usne bride.
Boja stoji.
Panika tiho kuca,
i šapuće:
,,A šta ako te sad provali?“
Majka se mota po kući.
Čuješ šolju.
Čuješ korake.
Ti u kupatilu, nagnuta nad lavaboom, šapućeš:
„Ajde, molim te…“
Ali ne.
To nije karmin koji sluša molbe.
To je karmin koji kaže:
„Juče si bila žena.
Danas se nosi s tim.“
Majka ulazi.
Gleda.
Zastane.
Ne pita odmah.
Ponovo, kao sinoć,
gleda te u lice.
U usne.
Ti stojiš.
Sa četkicom u ruci.
Kao dete uhvaćeno u zločinu, sa svim dokazima.
Ona kaže:
„Šta ti je to na usnama?“
Ti:
„Ma… karmin…“
Pauza.
Ona:
„Iiii… neće da se skine?“
Ti:
„Neće.“
Opet pauza.
Majke u tom trenutku znaju sve.
Ali ne kažu.
Jer nije problem karmin.
Problem je što ti znaš da Ona zna sve…
I tako…
Ideš u školu
sa tim karminom.
Bez objašnjenja.
Bez pravdanja.
On ne viče.
Ne blješti.
Samo stoji.
Kao podsetinik da je nešto počelo u nedelju uveče
i da se ne završava sapunom u ponedeljak ujutru.
Ostavite odgovor