Звала сам се Срна
Требало је да будем река
или бар песак у ципели неког детета
што се лењо враћа кући.
Требало је да ме зову Дуња
или Север.
Али су ми дали име без оштрице,
име што се шапатом спушта низ врат —
Звала сам се Срна.
Нисам имала плаве увојке
нити глас што мами птице.
Имала сам тишину
која не тражи оправдање.
И једно срце
што куца као туђи сат.
Звала сам се Срна,
и нисам желела
да будем крај нечије мапе,
да будем ћутање кад сви почну да вичу.
Да будем она што не спава
док броји таласе на слици коју нико није насликао.
У мени су пливале рибе
што се никада не лове.
Имала сам осмех
што отвара врата
и поглед
што остаје кад одеш.
Једном сам рекла,
а можда и нисам,
да сваки сан има капију
и иза ње стоји неко ко чека
да му кажеш име
што си измислила тек јутрос.
Знала сам
да се љубав не тражи,
већ зове,
као ватра што тихо пева
док зима пролази испод врата.
Звала сам се Срна
и била сам трећа по брзини у трчању,
али прва по томе како се губи
без да ико примети.
Научила сам
да се вечност не носи око врата
већ испод коже.
Звала сам се Срна,
и кад сам видела свој одраз
у кладенцу… знала сам.
Та девојчица је носила свет
као стару торбу пуну ситниша и галаксија.
И рекла ми је:
„Буди Дун.
Ти си оно место где долазе сви моји облаци
да се одморе.“
Ostavite odgovor