Ne volim da opisujem bitke. Najrađe bih napisala samo pobedili su, ili izgubili… ali kažu da to ne može tako, pogotovo ne u istorijskom romanu smeštenom u srednji vek. I šta ću, kad već mora, i ne može da se izbegne, ostaje mi samo nada da će to sa svakom knjigom biti sve lakše i bolje.
*
„I?“, Bodin je bio nestrpljiv. „Da li nas očekuju?“
„Da“, odgovorio je Marko. „Spremni su za sutrašnju bitku.“
„Sutrašnju?“
„Misle da ćemo ih napasti sa prvim zracima sunca.“
„Hmmm“, Bodin se počešao po čelu. „Znači i ne slute da bismo mogli odmah.“
„To je bezumlje“, rekao je Kozar. „Puno ih je. Pobiće nas ko zeče…“
Nije stigao da završi reč, samo je bolno jauknuo jer ga je Marko iznenada zgrabio i u naletu besa bacio na tlo. Pružio se koliko je dug. Usledio je silovit udarac u lice. Ne shvatajući šta se dešava osetio je još jedan koji mu je izbio dah iz pluća. Uveren da će ga trećim udarcem dokrajčiti zgrčio se i zaplakao.
„Stani!“, Vukan je uhvatio brata za ruku pre nego što je stigao ponovo da ga udari.
„Šta stani?! Zube ću mu polomiti!“
„Nemoj“, odvukao ga je u stranu. „Znam da je zaslužio, ali… još je dete.“
Kozar je uspeo da se pridigne na kolena crven u licu. Do njega je dopirao samo nerazgovetan žamor. Jednom rukom pridržavao se za zemlju, a drugom je pokušao da obriše suze i krv.
Bodin se nadvio nad njim. Prihvatio je pruženu ruku i uz muku stao na noge. Svaka kost ga je bolela, ali ne kao poniženje koje je osećao. Kada ga je potapšao po ramenu, nije bio siguran treba li taj gest da shvati kao podršku ili pretnju.
Pošto je ispljunuo prljavštinu i krv, pogledom je prešao po okupljenima. Video je podsmeh. Postiđeno je koraknuo ka mestu gde su jedan pored drugog stajali Vukan i Marko, osećajući potrebu da se izvini.
Žamor koji ga je pratio iznenada je prekinuo Bodin.
„Tišina! Vratite se u sedla! Mihaila Dalasena prepustićete meni, a što se vojnika tiče… pa, rekao bih da ih uskoro neće biti tako mnogo.“
Vetar se uznemirio, lišće je zašuštalo.
Kozar je prišao Marku teško gutajući.
Uhvatio je u letu mač koji mu je ovaj dobacio i skrenuo pogled, zbunjen. Nije znao da rukuje njim, do sada se služio samo sekirom.
„Potrudi se da ne pogineš“, rekao mu je namrgođeno. „Potrebni su nam svi ljudi.“
Pomirljivo je klimnuo glavom i popeo se u sedlo.
Osvrćući se na svaki šum, znojavim rukama čvrsto je stezao uzde. Posmatrajući kako Bodinovi ljudi polako nestaju u sumraku, najzad je i sam podbo konja.
Kad ih je sustigao, već su bili nadomak logora podignutog podno zidina. Isukao je mač videvši kako ostali rade to isto. Strelci su zapeli strele u lukove. Čekali su Bodinov znak.
Bodin se osvrnuo, polako podigao pa hitro spustio ruku. Ubijanje je moglo da počne.
Prizor koji je usledio prestravio je Kozara. Ukopan u mestu oklevao je, boreći se svom snagom sa željom da pobegne što dalje.
Niko nije obraćao pažnju na njega.
Poput slavnih junaka, Bodin je podigao mač visoko iznad glave i poterao konja u galop. Ljudi iza njega, ispuštajući jeziv poklič, navalili su na neprijatelje koji ih nisu očekivali. Ubrzo potom, sjahali su i započeli borbu prsa u prsa.
Bodin je skoro prezrivo zaustavljao udarce onih koji su uspeli da se probiju do njega, terajući ih na teturavo povlačenje. Znao je da pobeđuje. Mihailo Dalasen je pao među prvima, bilo je samo pitanje vremena kada će se ostali predati. Zapravo, bio je iznenađen što to već nisu učinili.
Najjači otpor pružala je grupa okupljena oko nekog visokog, mršavog ratnika vatreno crvene kose.
„Prokleti Normani“, procedio je besno sebi u bradu. „Bore se kao da brane očevinu, a ne za bednu najamničku platu.“
Sa takvim razvojem događaja, činilo mu se nerazumno da goni one koji su se raštrkali i bežali, te se uputio ka crvenokosom. Trebalo je slomiti Normane. Gacajući u krvi prošao je pokraj Kozara.
Dečak nije uspeo pogledom da isprati sve pokrete oko sebe, ali je video da se neko približava Bodinu s leđa. Iskoračio je i instinktivno mu zabio mač u utrobu. Ovaj je iskolačio oči i ispustio zvuk kakav on nikada ranije nije čuo. Brzo je izvukao oštricu, a čovek je pao na kolena, pokušavajući šakama da zaustavi liptanje krvi. Kada je izdahnuo, Kozar je osetio mučninu. Okrenuo se i ispovraćao, dok je Bodin nastavio da ubija neprijatelje.
Bio je ponosan što mu je spasio život, ali kada je dlanom obrisao usne umesto osmeha, na licu mu se pojavila samo slabašna, bolna grimasa.
*
Izbegavajući oštrice koje su sa svih strana sevale, obreo se na krvavoj travi. Uplašen, ležao je sklupčan pokraj svoje prve žrtve. Stomak mu se grčio. Vrisci i jauci odzvanjali su mu u glavi.
Kada je najzad sve prestalo, istovremeno je osetio i olakšanje i gađenje i likovanje.
Ustao je polako. Iako je mrak odavno pao, video je, kroz plamen vatre koja se širila, kako Bodin vraća mač u korice i korača naizgled ravnodušan ka Rašanima što su uporno tukli Normane iako su ovi odavno odbacili oružje uz povike da traže milost.
„Dosta!“, odjeknuo je Bodinov glas.
„Nažalost, neki su utekli“, Vukan je zadenuo buzdovan za pojas pa koraknuo unazad kako bi mu oslobodio prolaz, „ali zato ovi nemaju kud“.
Bodin se zagledao u crvenokosog dugajliju čije lice beše umrljano krvlju. Za razliku od ostalih, on uopšte nije delovao kao neko ko se boji smrti.
„Kako se zoveš?“, cimnuo ga je za kosu.
„Longivardopul“, odgovorio je gordo.
„Koliko si mojih ljudi pobio, nesrećo plaćenička?“, upitao je smrknuto.
„Nedovoljno.“ Kez na njegovom licu svedočio je da uživa u svom poslu više nego što je trebalo.
Udarac ga je oborio na zemlju.
„Kako zna naš jezik?“, Kozar je upitao Petrila izvirujući iza njegovih leđa.
„Najamnici često nauče reči mnogih jezika, kako bi lakše došli do službe“, odgovorio mu je brišući krv sa oštrice.
Mrštio se dok je čistio mač. Voleo je da se bori, ali ne na smrt. Na turnirima je ranio mnoge, kao i oni njega, ali ovo sada bilo je drugačije. Pre nego što su pošli, otac mu je rekao da mora da ubija ako hoće da preživi, i on ga je poslušao. Svima koji su pokušali da mu prepreče put mačem je probio grudnu kost. To je dobro uvežbao boreći se sa braćom, prvo pod budnim okom oca ili strica, a potom pod nadzorom učitelja. Jedan neprijatelj, jedan pokret, jedan život… i toliko smrti. Ubio je najmanje dvadesetoricu, ali to ga nije učinilo srećnim.
Ostavljajući Longivardopula da leži bez svesti, Bodin je naredio Rašanima da vežu zarobljenike. Krajičkom oka Kozar je video kako Vukan poseže za buzdovanom. Pošto ga je zavitlao ka nesrećniku koji je pokušao da umakne, usledio je udarac ispod kolena praćen reskim zvukom. Sad već razrogačenih očiju Kozar je gledao kako se ovaj ruši i previja od bola zapomažući. Bez žurbe, Vukan mu je prišao te podigao buzdovan sa zemlje. Dok mu je vezivao ruke, ostali se zagledaše. Znao je da više niko neće bežati.
„Hoće li umreti?“, Kozar ga je upitao kada je prošao pokraj njega.
„Teško“, odgovorio je, „ali će verovatno šepati do kraja života.“
*
Da li vi volite da čitate i pišete scene ratovanja? Ko je po vašem mišljenju najbolji u tome, a čije opise biste preporučili kao primer kako to ne treba da izgleda?
Ostavite odgovor