PESMA

Misliš da je to lako, i da to može svako.

Ne padaju reči s neba, pa da ih ti samo složiš.

Nije to matematika, da po pravilima

deliš i množiš.

Ne nastaje ona iznenada, kad poželiš da pišeš.

Moraš sa pesmom da živiš i da dišeš.

Ona u tebi raste i s tobom sniva.

Sve s tobom deli, i sreću i tugu.

Tiha je, ko patnja neka… samo čuči i čeka.

I to može da traje doveka.

Kad pravo vreme dođe, pustiš je da u svet pođe.

I iz prikrajka joj se diviš, kadgod je ko pročita.

Pustiš je da odleti i da skita.