Kako ti se dopada koncept Libruma?
Mislim da može biti korisno za nove autore. Posebno kada velike izdavačke kuće nisu dostupna opcija, a Ivan Dabetić (osnivač Libruma) je dugo bio na kreativnoj poziciji u najvećoj, Laguni, i stekao dosta iskustva iz izdavačke prakse na najvišem nivou. Ali lično zagovaram tradicionalniji pristup u kome novac ide samo od izdavača ka autoru, nikada obratno.
Koje knjige smatraš ‘obaveznom lektirom’ za pisce i zašto?
Pre svega moram reći da sam čitanje naučio iz stripova, koji su ostali moja velika ljubav, kao i epske sage velikana poput Tolkina i Murkoka, kroz koje sam otkrio svoju dečačku i trajnu ljubav prema fantastici – smatram da je veoma korisno razumeti gradnju žanrovskih priča, kako bi se u nadgradnji to moglo prevazići i oplemeniti. Izvan toga, najveću težinu mi nose oni klasični romani poznatih pisaca koje bismo muzičkom terminologijom nazvali „one hit wonder“ – jer to su često i njihovi prvi ili čak jedini romani, na osnovu kojih se može i mora razumeti celokupno stvaralaštvo. Mislim na nezaboravna dela za mene, nekad i vrlo kratke ali skoro savršene romane kakvi su: Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld), 1984 (Džorž Orvel), Senka vetra (Karlos Ruis Safon), Sunce se ponovo rađa (Ernest Hemingvej), Borilački klub (Čak Polanik, bolji i od filma!), Osmica (Ketrin Nevil, doktorski rad kako uklopiti istoriju u fantastični roman), Kapija (Frederik Pol, psihološka naučna fantastika koja nadilazi žanr), a kad smo kod psiholoških romana tu su naravno i Zločin i kazna (Dostojevski), pa čak i Lovac u žitu (ili Lovac u raži, Selindžer). A kao knjigu koja je ostavila možda najjači utisak na mene pri prvom čitanju izdvojio bih „Zadužbinu“ Isaka Asimova, kao serijal u kome glavnu ulogu, i to kroz vekove, igra – planeta.
Koji je bio najizazovniji deo pisanja tvoje poslednje knjige?
Iskoristiću ovde pojedine delove pogovora trilogije „Bajka nad bajkama“ koji daju odgovor baš na ovo pitanje: nekoliko stvari koje potvrđuju da je najteži deo pisanja bio upravo onaj za koji će mnogi smatrati upravo suprotno – da je bio najlakši.
Od početka sam želeo da u Bajku nad bajkama, obimnu priču koju sam objavio iz tri puta, upletem najlepše slovenske mitove i bajke i srpske epske pesme koje su umele da me očaraju tokom odrastanja i kasnije. Imao sam dva važna kriterijuma: nisam želeo da menjam te narodne umotvorine, njihove likove, pouke i završetke, a morao sam ih uklopiti u zdanje koje sam, umesto od kamena, zidao od reči, od bajki i pesama poput delića velike slagalice, uklapajući ih u veću arhetipsku priču u pozadini.
Mnoge sate proveo sam osmišljavajući kako da ostanem veran narodnim pevačima, a da ipak uvedem elemente iznenađenja i ne ugušim sasvim sopstvenu maštovitost. Dobri primeri su dva junaka: u epskoj tradiciji prvi gine u najvećem boju, dok je drugi mrtav ili trajno počiva u nekoj pećini, odnevši sa sobom i svog konja i svoja oružja. Rasplet Bajke uspeva da ispriča sopstvenu priču, a da ipak ostane veran i narodnoj reči.
Teško je bilo i vraćati stvari u oblik u kome su, verujem, ranije postojale. U slovenskoj i srpskoj epici, prenošenoj usmeno s kolena na koleno, kriju se mnogo stariji slojevi koje sam uvek pokušavao da razotkrijem. Istraživači mita tvrde da su najmaštovitije stare pesme i priče spajane sa novijima, a stari junaci menjani novima, na šta ukazuju mnogi tragovi u vidu neobjašnjivih motiva, reakcija ili događaja. Čajkanović pre jednog veka analizira, u pesmi „Smrt Majke Jugovića“, da samo vila – mitsko biće – može imati „krila labudova“ da poleti, „oči sokolove“ da prepozna svoju porodicu u moru izginulih na bojištu i, pre svega, biti tako „tvrda srca“ te ne pustiti ni suzu za najmilijima, uprkos strogim normama vremena. Kontrast ovakvom ponašanju je mlada Đurđevica, koja je od tuge za deverom „lice nagrdila”, a za bratom „oči izvadila“. Vile ne plaču, ali kasniji pevač pogrešno shvata Majku Jugovića kao ženu, pa ne može da razume njeno ponašanje, što dovodi do paradoksalnog kraja gde se ona naduje i rasprsne – u istoj sceni rekonstruisanoj u Bajci, vila takođe nestaje, ali na mitski način, kako je verovatno zamislio i prvobitni pevač: „prepuče joj ljudsko srce, pobedi divljina, pusti krila mlada vila i odlete navek iz dvor-grada“.
Iako mi je ideja o knjizi „Bajka nad bajkama“ došla lako i pokrenula niz događaja koji su od mene stvorili pisca fantastike ali i autora „Slovenske mitologije“, od ideje do objavljene knjige, do svih knjiga koje tu ideju čine, bio je dug, dug put. Mogu potvrditi da je sasvim istinita ona stara izreka da i najduže putovanje počinje jednim korakom.
Ispričaj nam malo o knjizi Slovenska mitologija.
Ne verujem da to mogu reći bolje nego što sam već rekao kroz „Slovo na početku“, što je svojevrsni predgovor toj knjizi:
Knjiga koja je pred čitaocima nije bajka, iako u sebi ima mnogo bajkovitog. Nije ni enciklopedija pojmova, ni rečnik svega što krije živopisna mitologija naših slovenskih predaka. Ona ne pokušava da bude ni naučna, ni istorijska, ni kompletna studija, već samo jednostavno i svima prijemčivo delo, nastalo iz ljubavi.
Godinama sam istraživao dubine slovenske mitologije i čitao dela mnogih pametnih ljudi, koji su čitav život posvetili proučavanju ove teme. Od svakog sam zabeležio ponešto što sam smatrao zanimljivim, a neke stvari sam i lično čuo ili video. Iako je u meni tinjala strast da saznam što više, često sam ostajao razočaran jer su, bar naizgled, sve druge mitologije pronašle svoj put do sveta u mnogo prijemčivijoj formi od slovenske. Zanimala me je samo suština, bez suvišnog ulaženja u nevažne detalje o tome ko je šta rekao, kada je to rekao ili gde se nešto desilo. Kako nisam bio opterećen potrebom da budem istoričar, mogao sam da dozvolim sebi da budem pripovedač. Tražio sam način da u sažetoj formi predstavim sve ono što se danas zna i pretpostavlja o čudnom, često surovom, ali uvek prelepom i misterioznom svetu Starih Slovena.
Mitsku viziju ovog čudesnog sveta dopunili su likovnim predstavama umetnici, koji u svojim genima neumitno nose tragove drevnih strahova i verovanja. Stoga bi i tekst i ilustracije u ovoj knjizi, udruženim snagama i međusobnim preplitanjem, trebalo da stalno drže čitaoca na onoj maglovitoj granici između činjenica i mašte, sna i jave, jer se tom granicom kreću i slovenska duša, i slovenska istorija, i slovenska mitologija.
Ova knjiga jeste pokušaj da se na svima razumljiv način isprate i rastumače tragovi koje su iza sebe ostavili drevni slovenski običaji i verovanja, u ovom ili onom obliku prisutni sve do naših dana.
Kako se nosiš sa blokadom pisca i koje tehnike koristiš da prevaziđeš ovaj period?
Sa moje tačke gledišta, nema leka za ovo osim protoka vremena. Blokadu, ako do nje dođe, smatram kao znak da još nije vreme da priču završim, pa se uglavnom i ne borim protiv nje, izuzev što se konstantno nalazim u pokušajima. Ali pre kraja dana odustanem i posvetim se nečemu što mi hrani dušu, poput dobre muzike, knjige, filma ili ulaska u druge svetove kroz kompleksne igre na računaru, što je hobi koji me drži još od ranih dana. Generalno, svaku svoju knjigu pišem dugo, menjam i brišem i uopšte konstantno ispravljam… dobra stvar ovoga je da ono što konačno stigne do urednika jeste prilično blisko finalnoj verziji, ali mi zato svaka knjiga oduzima mnogo vremena, a čini mi se da proces stvaranja traje sve duže sa svakom sledećom.
Da li bi mogao podeliti sa nama jedan pasus iz svoje knjige koji ti je posebno drag?
Setio sam se jedne zanimljive igre reči koja je promakla mnogima, a tiče se dva velika pisca koji su, sem u mojoj glavi, povezani i svojim rođendanima koji su bili pre neki dan… 2. jula Herman Hese, 3. jula Franc Kafka. Rođeni su dan za danom (plus 6 godina između), a obojici sam se poklonio u istom poglavlju „Bajke nad bajkama“, nazvanom „Preobražaj“. Ovaj suptilno uklopljeni omaž nazvao sam kao delo Franca Kafke takođe poznato i kao „Metamorfoza“, što je prva inspiracija za odlomak koji sledi, dok je Heseov roman „Stepski vuk“ drugi deo slagalice za koju sam iskoristio njihove upečatljive reči da verno opišu scenu moje knjige (u kojoj junak otkriva da je nepovratno preobražen u čovekoliku zver):
Smrt nije kraj. Kada se čovek zvani Vuk prenuo iz nemirnih snova prepunih glasova, našao je da više nije čovek, već da je preobražen u nekakvu zver. Ležao je leđima na mekoj travi i gledao čisto nebo, ali ono što je video kada je podigao ruke bili su neljudski udovi obrasli gustim čekinjama, životinjskom dlakom što ne otkriva nijedan delić kože i ništa sem oštrih noktiju nalik na kandže…
Jedna sasvim jasna misao prolete kroz vučju glavu, jasna i ljudska, poslednja misao čoveka čije će prisustvo u zveri nestati tiho poput senke u nadolazećoj tami. „Ja sam vuk koji je sanjao da je čovek, i voleo to. Ali sada je san gotov, a predvodnik zauvek budan.“
Da dodatno pojasnim sve ovo: Naslov poglavlja i izbor početnih reči namerno je sličan Kafkinom delu Metamorfoza: „Kada se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, zatekao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu…“ Ljudska misao koja proleće kroz vučju glavu predstavlja i citat, ali i odraz u ogledalu onoga što često pomišlja Heseov Stepski vuk: „… i ja ugledah… iznutra… stepskog vuka… vučju priliku… koja je nadirala kao što se reke bore proždirući jedna drugu, obe pune neispunjene čežnje da prevladaju.“ Jedan do drugog, Hese i Kafka su među velikim umetnicima predstavljenim na muralu u Americi. Desno do njih je Vuk iz moje Bajke.
(slika levo: The Bookstore Mural, desno: ilustracija Bajke, Zoran Djed Milenković)
Ostavite odgovor