Poglavlje 3: Početak
17. Mart 2056. – 07:05h
Metalni kavez. Energija satkana od belih niti pulsira oko mene. Zoe… moja verenica koja mi u ovom trenutku više ništa ne znači… Mogao sam da čujem njeno očajničko vikanje izvan kaveza.
„Luka… molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Luka!”
…Kasno je za to. Preuzimanje energije je privedeno kraju. Za mene više nema povratka. Više nisam ljudsko biće. Više ne pripadam ovom svetu. Više nemam sopstvene misli – postao sam skup svega što je ikada postojalo na ovoj planeti… i polako tonem u tamu koja će, od ovog trenutka, biti sve što ću videti i osećati… zauvek.
„Luka?” začuo se nežan ženski glas.
Skočio sam iz kreveta, obliven hladnim znojem, i počeo da vrištim.
„Luka!” povikala je Zoe, koja je stajala pored Darije. Između nas se više nije nalazila TPU folija, što je značilo da nisam u karantinu. Dotrčala je i čvrsto me zagrlila, dok je Darija prišla sa čašom vode i tabletom za smirenje u ruci.
„Popij ovo!” viknula je, gurajući mi tabletu u usta, dok je Zoe ponavljala: „Sve je u redu, to je samo san, sve je u redu.”
Nekoliko puta mi je tableta ispala iz usta, ali sam nekako uspeo da je progutam. Sve vreme sam drhtao i jecao. Rukama sam toliko stezao Zoe da sam mislio da ću da je prepolovim. Ali ona je ostala smirena. Darija se malo udaljila i ceo događaj posmatrala u potpunom šoku.
Najzad – nakon, činilo se, čitave večnosti – uspeo sam da povratim kontrolu nad svojim telom i umom. Ovo svakako nije bio prvi put da sanjam taj san, niti prvi put da se budim uz vrisak. Ali bio je prvi put da je napad panike trajao ovoliko dugo. I Zoe i ja smo bili potpuno iscrpljeni.
„Da li se ovo često dešava?” upitala je Darija, još uvek zgranuta prizorom.
„Skoro svako drugo veče,” odgovorila je Zoe, i dalje me grleći.
Polako sam popustio stisak i spustio ruke na krevet.
„Izvini…” prošaptao sam.
„Nema za šta da se izvinjavaš,” uzvratila je.
„Mislim da bi trebalo obaviti par pregleda u vezi s ovim košmarima“, obratila se Darija Zoe. „Moguće je da su samo posledica stresa, ali bilo bi dobro da proverimo da li je u pitanju nešto ozbiljnije.“
„Razumem“, odgovorila je, a zatim mi saopštila da je bila u pravu. Ono što se dogodilo s miševima bilo je isključivo posledica toga što je ubrizgala preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze između filamenata i ćelija, što je tokom odbacivanja energije dovelo do rupture organa.
„Najbolje bi bilo da se danas odmoriš, a već sutra bi trebalo da budeš onaj stari“, zaključila je uz osmeh, a zatim je zajedno sa Darijom izašla iz prostorije.
„Doći ću za pola sata da te obiđem“, dodala je dok je zatvarala vrata za sobom.
Prostoriju je ispunila tišina. Opustio sam se i uživao u miru koji je donosila. Sa mojih grudi spao je veliki teret. Više se nisam nalazio u karantinu i moje zdravlje nije bilo ugroženo. Ceo događaj nakon „Lazarus” procedure bio je samo posledica manje greške u proračunu količine rastvora.
Zatvorio sam oči i pustio da mi misli potpuno odlutaju.
Razmišljao sam o tome koliko sam imao sreće da se sve završi dobro nakon jučerašnjeg dana i koliko sam srećan što imam Zoe pored sebe. Da, nalazimo se na Arktiku – ledenoj pustinji – i imam konstantne košmare o tome kako nestajem… ili šta god da mi se dešava, ali nisam osećao strah. Ne znam zašto, ali znao sam da će se sve završiti kako treba.
Što sam više tonuo u misli, to mi je pred očima sve jasnije izranjala slika potpune tame ispunjene dalekim svetlima. Prizor beskonačnog univerzuma.
Počeo sam da razmišljam o tome kako, čak i da se nije sve završilo dobro, zar je to uopšte bitno? Svi smo samo trenutak u večnosti. Potpuno nebitna sekunda u hiljaditom satu. U jednom trenutku nastajemo, a već u sledećem nestajemo. Nakon svog ovog haosa nastupa ništavilo, ali… da li je ništavilo zaista kraj? Kraj svega ili samo kraj određene faze? Znamo da smrt može da donese novi početak.
Gusenica, kada se učauri, ne postaje odmah leptir, već praktično umire. Većina njenog tela se razlaže u tečnost, a ostaju samo imaginalni diskovi… obrazac po kojem će kasnije nastati nešto sasvim novo. Nešto što gusenica nikada neće doživeti da vidi…
Jeziva pomisao. Umreš i nikad ne saznaš da je iz tvoje smrti proizišlo nešto bolje, jače. Da li je to način da se pređe na sledeći stepen evolucije? Da li čovečanstvo mora da umre da bi iz toga proizišla sledeća generacija života? Da li smo zaglavljeni u ovoj fazi samo zato što nismo spremni da podnesemo ultimativnu žrtvu? Kolektivno nestajanje?
„Šta?“ povikao sam, naglo otvarajući oči. Odakle su dolazile te misli? Ultimativna žrtva? Nestajanje čovečanstva? Kolektivna smrt?
Disanje mi se ubrzalo, a ono neprijatno peckanje u telu, koje sam osetio i juče, ponovo se vratilo. I postajalo je sve jače.
Otkrio sam se i počeo da zarivam nokte u kožu, grebući grudi i ramena. Imao sam osećaj kao da gorim iznutra. Zidovi sobe činili su se kao da pulsiraju. A onda se pojavilo i pištanje u ušima. Hteo sam da vrištim, ali jednostavno nisam imao snage da ispustim ni najmanji zvuk.
I baš kada sam pomislio da više neću izdržati tu agoniju, sav bol i buka su iznenada nestali. Začulo se samo pucanje stakla.
Potpuno iscrpljen, telo mi se predalo i izgubio sam svaki osećaj. Ležao sam nepomičan u krevetu, a disanje i otkucaji srca su mi se polako vraćali u normalu.
Pogledom sam počeo da pretražujem sobu, pokušavajući da otkrijem šta je moglo da proizvede taj zvuk i na stolu, koji se nalazio malo dalje od kreveta, video sam razbijenu čašu.
Šta se upravo dogodilo? Da li sam ja razbio čašu? Ali… kako? Nisam joj bio ni blizu. A ako nisam ja – šta jeste? Čaše ne pucaju same od sebe.
Siguran sam da sam upravo imao neku vrstu napada. Možda nije trebalo da prekinu karantin. Možda je isto ovo doživeo i miš, samo što je njegovo telo bilo preslabo da izdrži i jednostavno se raspuklo.
Ništa od ovoga nema nikakvog smisla… osim… da li je moje telo počelo da odbacuje energiju? I da li je to odbacivanje bilo toliko snažno da je iz mene nastao energetski udar?
„Luka, da li je sve u redu?“ začuo se Zoin glas ispred vrata.
Ušla je u sobu i odmah primetila razbijenu čašu na stolu i ogrebotine po mom telu.
„Šta se desilo?!“ povikala je, pritrčavajući mi.
„Ne znam!“ izustio sam i briznuo u plač. „Šta mi se ovo dešava? Molim te, pomozi mi!“
„Hej, biće sve u redu. Šta god da se dešava, pronaći ćemo uzrok i sve će se vratiti u normalu. Ne brini“, govorila je lagano, pokušavajući da me umiri.
Da… sve će biti u redu. Standardne reči utehe u koje trenutno nijedno od nas nije verovalo.
Poglavlje 4: Evolucija ili devijacija?
17. Mart 2056. – 15:42h
„Da li je peckanje u telu potpuno nestalo ili se i dalje pojavljuje?“ upitala me je Darija dok je sedela na stolici pored mene i vadila mi krv.
„Od jutros nisam osetio nikakvo peckanje“, odgovorio sam umornim glasom. Darija je na sebi imala zaštitno odelo, a moj krevet je bio ograđen TPU folijom. Ponovo sam se nalazio u karantinu.
Zoe je sve vreme u sobi za komunikaciju razgovarala sa glavnim centrom o tome u kom pravcu treba da nastavimo istraživanja vezana za transfer energije, i da li uopšte treba da ih nastavimo.
„Moram da postavim jedno neprijatno pitanje, Luka“, započela je Darija opreznim tonom. „Da li si ti razbio čašu i njenim parčićima napravio posekotine na svom telu?“
„Već sam odgovorio. Ne znam kako se čaša razbila, a ogrebotine na telu sam napravio noktima dok je trajao napad“, odbrusio sam, već umoran od svega.
Na njenom licu sam mogao da vidim da mi ne veruje ni reč. A što je najgore, isti izraz imala je i moja verenica Zoe kada sam joj ispričao šta se dogodilo.
Darija je uzela epruvetu u kojoj se nalazila moja krv, ustala sa stolice i krenula ka vratima.
„Uskoro ćemo imati rezultate. Do tada pokušaj da se odmoriš“, rekla je i izašla iz sobe.
Konačno sam ostao sam. Nakon svega što se izdogađalo od jutros, najzad sam mogao malo da se opustim. Više nisam imao snage ni da razmišljam. Toliko puta sam u glavi prevrteo sve događaje i pokušavao da shvatim šta se zapravo dešava, ali… odgovore jednostavno nemam. A sumnjam da ću ih imati i kada stignu rezultati analiza koje Darija radi.
Sve ovo je bilo previše bizarno da bi moglo da ima bilo kakvo logično objašnjenje. Prvo jedan te isti san, a sada i napadi. A tu je i čaša koju sam uspeo da razbijem iako se nalazila nekoliko metara od mene. Osim ako nije pukla sama od sebe, što i nije baš naročito realan scenario…
„Ovaj Luka, brate“, odjednom sam začuo muški glas, „samo izmišlja stvari.“
Bio je to Nenadov glas. Ali nisam mogao da procenim odakle dolazi.
„Voli da bude u centru pažnje, pa to ti je“, nastavio je. „Prvo nas je sve smorio pričom o svom snu, a sad i ovo…“
Njegov glas sam čuo jasno, gotovo kao sopstvene misli. Kao da se nalazio direktno u mom umu. A onda sam začuo i Teodora.
„Super što sam došao na ovaj prokleti Arktik. Mogao sam da radim u Švajcarskoj kao održavalac i da budem obezbeđen do kraja života. Ali ne, zaglavio sam ovde sa ovim klincima koji misle da će da otkriju ko zna šta. I sad još treba da brinem da li je onaj što sanja da je Bog razvio neku zaraznu bolest. Ja sam čovek u godinama, ne treba mi sve ovo…“
„Šta je bre sad pa ovo?!“ povikao sam i uhvatio se za glavu. Izgledalo je kao da pričaju sami sa sobom, ali zašto ja to čujem? I da li ovo uopšte stvarno čujem ili sam počeo da umišljam?
Njihovi glasovi su počeli da se utišavaju, dok je pištanje u ušima postajalo sve jače.
Ustao sam iz kreveta i prišao prozoru.
„Ajde, smiri se. Dosta je bilo paničenja za danas.“
Gledao sam kroz prozor kako provejava sneg i pokušavao da se stabilizujem. Usporavao sam disanje dok sam posmatrao ledenu pustinju i malu laboratoriju u kojoj se trenutno nalazila virolog Darija. Tada mi se iznenada u glavi pojavila jedna misao… Ideja koja bi možda mogla da objasni šta mi se upravo događa. Pucanje čaše, tuđe misli koje čujem u svojoj glavi… Telekineza?
Ali tako nešto ne postoji. Možda u filmovima i knjigama naučne fantastike, ali u stvarnom životu?
Mada, u stvarnom životu ni mrtvi ne mogu da se ožive, a ipak smo uspeli to da uradimo. Doduše, na mišu i to na veoma kratak vremenski period, ali…
„Nema šanse”, promrmljao sam i seo na krevet. Ako telekineza zaista postoji i ako je ja posedujem, onda to nekako mogu i da dokažem.
Pogledao sam ka stolu na kojem su stajali olovka i parče papira. Ako sam stvarno razvio telekinetičke moći, onda ću moći pogledom da pomerim te predmete sa stola.
Zagledao sam se u olovku i skoncentrisao. U sebi sam ponavljao da želim da je privučem ka sebi. Pištanje u ušima je skoro nestalo, a sve oko mene počelo je polako da bledi. Bio sam potpuno fokusiran na olovku.
„Ajde kreni ka meni”, ponavljao sam. Svom snagom sam pokušavao da je pomerim ali ništa se nije dešavalo.
„Toliko o tome,” zaključio sam i smoreno sklonio pogled sa stola. U tom trenutku začuo sam kako je nešto udarilo o pod. Odmah sam se okrenuo ka zvuku i video olovku na podu.
Sedeo sam i zurio u nju, potpuno zapanjen. Da li sam upravo dokazao da telekineza postoji? Da je ja posedujem? Kako? Odakle? Zašto baš ja? Da li ovo ima veze sa tim što u meni postoji i mali deo mišije krvi? Možda… ali kakve veze miš ima sa telekinezom?
Osim… filamenati. U mišu su se nalazili njegovi filamenti i filamenti drugog miša. Svi oni su sada u meni. Ali zašto bi zbog toga razvio telekinezu? Ako bi dodavanje tuđih filamenata bilo dovoljno da se razvije ta sposobnost, to bi značilo da svako ko primi tuđu krv ili kome je presađen tuđi organ može da razvije telekinezu. A to nije slučaj.
Jedino ako se nešto dogodilo dok smo ih prebacivali iz jednog miša u drugog. Ali šta? Šta se moglo desiti prilikom transfera energije?
Osećao sam kao da će glava da mi eksplodira. Bio sam toliko blizu odgovora, ali mi je uporno izmicao…
„Luka?” začuo se Zoin glas. Kroz TPU foliju mogao sam da vidim kako stoji na vratima u zaštitnom odelu.
„Šta se dešava?” upitala je, brzo ušla u sobu i sela pored mene.
„Ja…” počeo sam da mucam. Nisam znao odakle da počnem. Nisam znao ni da li da joj kažem. Sve je zvučalo toliko neverovatno… Da li bi mi uopšte poverovala ili bi pomislila da sam potpuno izgubio razum?
Ipak, odlučio sam da joj ispričam. Ako je neko mogao da mi pomogne da pronađem odgovore, i ako sam u nekoga imao dovoljno poverenja da će me razumeti, to je bila ona.
„Mislim da sam razvio telekinezu…” započeo sam i ispričao joj sve do najsitnijih detalja.
Zoe je sve vreme samo sedela i ćutala. Sa svakom novom rečenicom gledala me je sve čudnije. U njenim očima mogao sam da vidim zbunjenost i strah… Pogledom je prelazila po meni, kao da pokušava da shvati ko je osoba koja sedi ispred nje i šta je uradila sa njenim Lukom.
Pogrešio sam… Iako me je iskreno volela i želela da budem dobro, sve ovo je jednostavno bilo previše za nju. Trebalo je da ćutim… ili bar da joj ne kažem sve ovako odjednom, ali… sada je kasno.
Nakon mog govora, samo je ustala. Zadržala je pogled na meni još neko vreme, kao da se oprašta, a onda se okrenula i bez i jedne reči izašla iz prostorije.
A ja, umesto da je sprečim da ode, da je uhvatim za ruku i kažem da ostane… samo sam sedeo na krevetu i ćutao.
Otišla je… Nije ni pokušala da me razume, da mi pomogne. Znam da je sve ovo previše, ali ja nikada ne bih tako reagovao da se ovo njoj dešava. Bio bih prestravljen, ali bih ostao pored nje.
Osećao sam se toliko jadno, izdano…
Legao sam, zatvorio oči i pokušao da tešim sebe, nadajući se da je tako reagovala samo zbog prvobitnog šoka. Da će se svakog trenutka vratiti i reći mi da ćemo zajedno nekako izgurati sve ovo.
„Molim te, vrati se…” prošaputao sam i rukama prekrio lice. „Ne teraј me da se sa ovim suočim sam…”
Poglavlje 5 – Zarobljen
19. Mart 2056. – 11:07h
„Da li je Zoe dobro? Kada mogu da je vidim?” pitao sam Dariju, koja je sedela pored mog kreveta i pružala mi tanjir sa supom.
„Više nisam u karantinu, a i prošla su dva dana od kada je poslednji put bila ovde…”
„Polako,” prekinula me je mirnim tonom. „Fizički jesi zdrav, ali još uvek ne znamo šta ti se dešava.”
„Misliš, ne znaš da li sam lud?” odbrusio sam. „Šta? Plaši me se? Misli da sam skrenuo i da ću da je povredim? Jel’ to u pitanju?”
„Smiri se, Luka, nisam to rekla,” odgovorila je i dalje potpuno mirno. „Ajde, uzmi i pojedi supu.”
„Ne želim ništa da jedem dok ne vidim Zoe,” odgurnuo sam tanjir i ustao sa namerom da odem do laboratorije i sam vidim šta se dešava.
„Gde ideš?” upitala je sada već pomalo nervozno.
„Nisam više u karantinu. Ne moram da budem zatvoren u sobu.”
„Ako misliš da vidiš Zoe, ona je trenutno u sobi za komunikaciju,” uhvatila me je za ruku i povukla nazad. „Molim te, vrati se u krevet. Zoe će te posetiti čim bude mogla.”
Stao sam, otrgnuo se iz njenog stiska i besno je pogledao pravo u oči. „Šta to kriješ od mene? U ova dva dana svaki put kada sam te pitao za Zoe, tvoj odgovor je bio da je u sobi za komunikaciju. Kada će više da izađe iz te sobe!?”
„Luka, smiri se, sedi i pojedi ovu supu,” prekinula je moju viku i pokazala ka krevetu.
„Ne plaši te se i ne misli da si lud. Razgovara sa glavnim centrom i pokušava da nađe način da ti pomogne.”
„A ti?” upitao sam, sedajući na krevet. „Da li ti misliš da sam lud?”
„Ne mislim,” rekla je, pružajući mi tanjir. „Tvoja priča zvuči neverovatno, ali kako ne mogu da je potvrdim, tako ne mogu ni da negiram da se sve to stvarno desilo. Jednostavno pokušavamo da shvatimo šta ti se događa i da ti pomognemo, to je sve.”
„Ako Zoe želi da mi pomogne, samo neka dođe i bude pored mene,” odgurnuo sam tanjir, legao u krevet i okrenuo joj leđa.
Duboko je udahnula i spustila tanjir na sto.
„Ostani ovde i pokušaj makar malo da jedeš. Juče nisi jeo ništa ceo dan. A ja ću da odem do Zoe i vratiću se čim budem mogla.”
Ustala je, približila sto uz krevet i krenula ka vratima.
„Razumem te, ali molim te budi strpljiv”, završila je dok je izlazila iz sobe.
„Budi ti strpljiva…” promumlao sam, prekrio se ćebetom preko glave i sklopio oči.
Kako da budem strpljiv? Kako da ne budem nervozan? Niko ne zna šta se događa sa mnom. I niko mi ništa ne veruje.
Možda bi sve bilo lakše kada bih mogao da im dokažem da nisam lud. Da zaista posedujem telekinetičke sposobnosti. Ali od trenutka kada sam uspeo da pogledom pomerim olovku, kao da se sve vratilo u normalu. Više to nisam uspeo da ponovim, a ni san koji sam sanjao gotovo svake noći već dva dana ne sanjam.
Šta god da se desilo, kao da se desilo samo u prolazu.
„Daj da ga prebrinem,” odjednom se začuo ženski glas direktno u mojoj glavi. Glas moje verenice – Zoe.
Opet se događa. Opet čujem tuđe misli…
Brzo sam zbacio ćebe sa sebe i uspravio se u sedeći položaj. Gledao sam u vrata sobe, očekujući da Zoe svakog trenutka uđe. Posle dva dana, konačno…
„Ne mogu ja ovo…” ponovo se začuo njen glas. „Glavna kontrola mi ne dozvoljava da prekinem projekat Lazarus, iako sam im rekla da je Luka potpuno izgubio razum. Zaglavljena sam ovde sa njim. I sad treba da ga vidim i da mu kažem šta? Da ga je glavna kontrola skinula sa projekta jer je poludeo, ali da mora da ostane ovde dok se projekat ne završi?”
Te reči… Glavna kontrola misli da sam lud? Zoe… misli da sam lud? Moja Zoe?
„Ne!” povikao sam. „Sada ću da ustanem, da odem do nje i ponoviću joj od reči do reči sve o čemu je razmišljala. I videće da nisam lud!”
Pokušao sam da ustanem iz kreveta, ali moje telo nije reagovalo. Izgubio sam svaki osećaj. Kao da sam bio zarobljen u praznoj ljušturi koju nisam mogao da pokrenem.
„Šta je sada!” počeo sam da vičem. „Hej! Može li neko da dođe? HEJ!” očajnički sam vrištao, ali reči nisu napuštale moje grlo. Ja sam ih čuo, ali kao da su odzvanjale samo u meni. Onaj čudan osećaj kada sanjaš i pokušavaš da vrištiš da bi se probudio, ali ne uspevaš.
Samo što… nisam spavao. I ovo nije bio san.
Srce je počelo divljački da udara, a panika je rasla do granica neizdrživosti. Kao da to nije bilo dovoljno, vratilo se i peckanje u telu – poslednja kap koja je prelila čašu.
Taman kada je soba počela da tone u mrak i moje telo konačno krenulo potpuno da se predaje, vrata su se otvorila.
Na njima se pojavila Darija i, čim je videla šta se dešava, utrčala je u sobu.
„Smiri se, Luka! Smiri se!” govorila je uspaničeno. Brzim pokretom izvadila je tabletu iz džepa mantila i gurnula mi je u usta.
„Polako… samo progutaj. Sve je u redu.”
Sakupio sam poslednji atom snage koji mi je ostao i nekako uspeo da progutam tabletu.
Darija je sela pored mene na krevet i držala me za ruku sve dok lek nije počeo da deluje. Polako mi se povratio osećaj u telu, a srce je počelo da se vraća u normalan ritam. Zatim je i peckanje potpuno nestalo.
Ali govor još uvek nisam uspeo da povratim.
A onda su oči počele da mi se sklapaju. Tableta koju mi je Darija dala verovatno je bila lek za smirenje.
Nisam želeo da zaspim. Samo sam hteo da ispričam Dariji šta se desilo, ali… dejstvo tablete bilo je prejako da bih mu se odupro. Disanje mi se usporilo i utonuo sam u dubok san.
Zavladali su potpuni mrak i tišina. Ništavilo koje mi je u tom trenutku neobično prijalo. A onda, kako su mi se oči privikavale na tamu koja me je okruživala, shvatio sam da se nalazim u metalnom kavezu, okružen jedva vidljivim belim nitima – filamentima koje smo istraživali. Znao sam da sam ponovo u košmaru koji sam proživljavao već ko zna koji put.
Gledao sam u pravcu u kojem je Zoe obično stajala, ali je ovog puta nije bilo, niti su se čuli njeni vrisci, što je bilo neuobičajeno. San je uvek tekao istim tokom. Ovo je bio prvi put da se stvari odvijaju drugačije. Bilo je sitnih odstupanja, ali Zoe se uvek nalazila u ovoj prostoriji.
Ipak, u ovom trenutku to mi nije bilo važno. Tanke energetske niti koje su pulsirale oko mene postajale su sve jasnije, dok su prostorija u kojoj sam se nalazio, kao i metalne rešetke oko mene, polako nestajale.
Moj um bio je usmeren samo na ono najvažnije. Energiju koja nam je dala život. Energiju koju ću prisvojiti samo za sebe. Ako to znači da će ceo svet zbog toga nestati, neka bude tako. Vreme je da pređem na sledeći nivo postojanja – na onaj za koji smo do sada verovali da pripada samo bogovima.
Osećao sam sve emocije odjednom, a opet kao da nisam osećao ništa. Nisam više sebe doživljavao kao jedinku, već kao da sam svuda u isto vreme. Moje telo je potpuno nestalo, a moja energija je postala deo pulsirajućih niti.
Iznenada, začuo se glas moje verenice.
„Projekat: Apoteoza je uspeo, to je sve. Ako se nadaš da si postao bog, žao mi je. Ti si samo subjekat koji više ne poseduje svoju energiju.”
Nakon tih reči, niti su počele da se povlače i osećaj da sam to ponovo ja, i da imam fizički oblik se vratio. A onda sam polako počeo da se budim…
NASTAVIĆE SE…
Projekat: Apoteoza – Poglavlje 6 (20. April 2026.)
O ROMANU:
-
Autor: Martin Marković
-
Omot/Slika: Martin Marković
-
Ovaj roman je dostupan isključivo na platformi Librum i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.
-
Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/
Ostavite odgovor