Odelo

  Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po policama. Katica je poskočila, a noga joj je skliznula sa papučice „singerice“.

            – Treba mi ovo da se skrati. Za sutra. – brzo je izgovorio tresnuvši kesom na pult. Bez  „dobar dan“, bez „izvinite“, bez „da li bi moglo“. On je već skidao jaknu i hitnuo je preko obližnje stolice.

            Katica je zažmirkala svojim staračkim očima, ustala i rekla učtivo:

            – Dobar dan mladiću.

            – Dobar dan. Treba mi ..

            – Čula sam šta Vam treba. – prekinu ga Katica i pročisti grlo od naleta prašine.

            – Stvarno žurim, hitno mi je, pa ako možemo odmah da pređemo na stvar. – već je vadio nešto iz kese, ispostavilo se sako, koji je odmah obukao na sebe. Videlo se da mu je veliki. U momentu je izgledao smešno, kao dečak koji je obukao nešto očevo. Rukavi su tužno visili, a u njihovim dubinama su se krile njegove šake. Zatim je iz kese izvukao i pantalone, mašući nespretno onim rukavima i zastao:

            – Hoću li ovde ili …?

            Katica je bez reči rukom pokazala na paravan sa njene leve strane. Trudila se da ne kaže ništa suvišno.

            – Evo ga, samo brzo, da požurimo. – po izlazu iza paravana izgledao je još smešnije i još nervoznije. – Samo rukave i nogavice. Nemam vremena za ostalo.

            Katica mu je prišla sa krojačkim metrom. Bez reči. U momentu kada je dotakla tkaninu njegovog odela, obuze je nemir. Ovo odelo nije bilo kakvo. Staro je, ali vrlo očuvano. Kvalitetno. Zapahnuo je odjednom neki davno izgubljen miris štofa. Dok je merila i beležila dužinu, ruke su joj drhtale, obuzeo je čudan nemir.

            – Može li to malo brže? – vidno nervozan rekao je čovek.

            – Gospodine, imajte malo strpljenja, ne može to navrat-nanos. Uostalom – nije više mogla da prećuti Katica – moram Vas upozoriti, neće baš biti izgledno. Široko je, trebalo bi još dosta prepravki da bi na Vama ličilo na nešto pristojno..

            – Nemam vremena, rekao sam već. Dobro će biti i ovako. – uporan je bio čovek. Katica se namrštila, još jednom proverila dužine i rekla:

            – Dobro, dođite sutra u četiri.

            – Četiri? Kako četiri? Nikako, mora biti gotovo do 12!

            – Ja ne mogu ranije, moram završiti ovo …

            – Ne, ne, odmah radite ovo! Platiću više … ako treba. – ovo poslednje je dodao tiše, kao da bi više voleo da se nije čulo.

            Katica je uzdahnula i protrljala oči. Zatim ga pogleda od pete do glave i reče umorno:

            – Ne treba. Toliko koliko smo rekli. – onda stisnu usne pa izgovori – Dođite u 12.

 

                                                                       ###

 

            Ovakve ljude nikad nije volela. U njima nije bilo ni ponosa ni mira, samo tuđa tesnoća, žurba i nezadovoljstvo. No, ne mogavši pobeći od svoje profesionalnosti, pogotovo u ovim godinama, ipak je prihvatila ovog drskog čoveka i njegove skoro nemoguće uslove. Ni sama nije znala zašto. Gledala je odelo pred sobom i ponovo osetila onaj isti nemir, kao kada je uleteo u njenu radnju. Stavila je sako pažljivo pred sebe i počela da ga zagleda, da ga miriše, da mu prevrće postavu, da prelazi preko njegove kragne svojim hrapavim prstima. Zažmurila je. Previše je bilo posebno, previše uznemirujuće, previše …

            Noć je već uveliko pala, a ona je i dalje sedela u svojoj radnji i sama sebe prekorevala:

            – E moja Katice! Budalo stara, sad si uzela ovako da radiš, i nikad više! A sto puta si sebi obećala da nema žurbe, nema kratkih rokova!

            Gledala je odelo ispred sebe. Konac je stalno pucao, makaze je nisu slušale. Oči su je već pekle, a prsti brideli od tolikih uboda igle. Stara je već, previše stara za ovo! Podiže još jednom sako koji je po ko zna koji put klizio mimo njene volje pa ga nervozno baci na sto. On se otvori na grudima.

            Prsti joj pođoše sami, kao da pamte pre nje. Na levoj prednjici grudi, s unutrašnje strane, tik uz postavni šav, stajalo je sitno izvezeno srce. Jedva vidljivo. Takvo da ga ne bi našao niko osim najiskusnijih krojačkih očiju.

            Katica oseti kako joj se nešto u grudima otvara, staro i nezaraslo.

            To je bio njen bod.

            Ovo saznanje je udari toliko jako posred grudi da je ostala bez daha, zateturala se i pridržala za sto. U slepoočnicama joj je tuklo ludački i ona posegnu za stolicom, pa se sruši u nju. Ovo odelo je ona šila. Pre mnogo decenija. Za njega.

            Slike počeše mimo njene volje da izviru u sećanju, slike za koje je zaboravila da su nekada zaista postojale. Vreme poče naglo da ide unazad sve brže i brže i eto je već nasmejane, mlade ispod trešnje u sumrak, drhteći i željno ga očekujući. On je došao napokon, ali nije bio nasmejan i gladan nje kao i uvek. Lice mu je odavalo čvrstoću i odlučnost. Bez suvišnih objašnjenja rekao joj je da je gotovo, da je ipak izabrao drugu. Imućniju. Sigurniju. Smislenu budućnost. A sa siromašnom krojačicom  – šta bi? Ništa više nije rekao. Okrenuo se i otišao. Katica je tog trena umrla u sebi .

            Videla ga je još samo jednom. Kada je sa verenicom došao kod nje da mu sašije odelo za venčanje. Bila je jedina krojačica u varoši i nije bilo moguće odbiti ga. Prihvatila je Katica posao, šila odelo koje je natapala suzama, milovala svaki šav, porub. Nije bilo potrebno da dođe ni na jednu probu – previše dobro je znala svaki milimetar njegovog tela. Tada je izvezla skriveno srce da mu bude u grudima i kada bude bio daleko od nje, da kuca na njegovom.

            Ne znajući koliko dugo je sedela na stolici, trgnula se kada je na prozoru ugledala prve zametke nadolazeće zore. Brzo je ustala, vrativši se u sadašnjost i skoro sa nekom pobožnošću iznova prionula na posao. No, saznanje kao da je učinilo sve još gorim, šav je išao ukrivo, parala je pa opet šila, prsti su počeli da joj se koče, konac se mrsio, a „singerica“ cvilela kao da plaće. Zaplaka i Katica, opet nad istim odelom, posle toliko decenija. Ne mogavši više da se bori sa ovom neposlušnošću, kada joj svi – pa čak i mozak – otkazuju saradnju, spakovala je sve nazad u kesu u kojoj je odelo i bilo doneto. Onda je otišla na počinak bez snova.

 

                                                                       ###

 

            – Pa rekli ste da može! Kako sad to? Šta sad da radim?! – besneo je čovek nasred Katičine radnje, dok je ona ćutala, ali držala glavu uspravno.

            – Jeste, rekla sam, ali eto, nije išlo. Jednostavno, ovo odelo nije moguće skratiti.

            Ćovek je gledao u Katicu u neverici, pa onda počeo da se smeje nervozno.

            – Nije moguće skratiti? Je l` vi čujete sebe šta govorite? Pa nisam Vam tražio svemirski skafander da mi prepravite!

            – Tačno, sve ste u pravu, neka bude da verovatno više nisam sposobna da radim ovakve stvari. Žao mi je.

            – Žao Vam je? I šta ja imam od toga?? Za sat vremena imam vrlo važan sastanak! Nemam šta da obučem sem ovog odela od pokojnog oca!

            – Pokojnog? – Katici je zadrhtao glas protiv njene volje.

            – Da, umro je proletos. Uostalom šta se ja Vama tu ispovedam! Šta predlažete sada, kako ćete mi nadoknaditi ovo izgubljeno vreme? – postao je drzak.

            – Nažalost, vreme je jedino što se nikada ne može nadoknaditi. Verujte da to  znam mnogo bolje od Vas, mladiću.

            Katica je gledala u lice sina čoveka koga je nekada volela. Na neki čudan način, nalazila je sličnosti oko usana i očiju ovog čoveka, ali sve ostalo je bilo tuđe, tvrdoglavo i nestrpljivo. Zatim ga upita: 

            – Kažite mi  jedno. Zašto Vam je zapravo taj sastanak toliko bitan, ako nije tajna?

            Čovek se iznenadi tako direktnim pitanjem, pa protiv svoje volje ču sebe kako izgovara:

            – Idem da potpišem ugovor. Prodajem sve i odlazim iz ove učmale rupe.

 – zatim nešto težim tonom nastavi – Moj otac je bio budala. Ceo život je samo štedeo, grabio gomilao, govoreći kako će sve ostaviti meni. Počeo je da kupuje pustu zemlju, njive kao da čovek ovde može imati nešto od toga! Moj otac je znao samo za sticanje i čuvanje. Nikada nisam mogao da živim punim plućima dok je bio živ!

            – A sad ćete moći? – upita ga Katica umornim i ugaslim glasom.

            – Za početak ću da kupim pristojno odelo pa neću morati da prepravljam njegovo. Eto, toliko je bio škrt. A Vama, hvala ni za šta! – okrete se i izađe iz radnje sa treskom vrata, opet pustivši u prostoriju onaj studeni vetar koji je pravio nered.

             Katica se u trenu seti da nije poneo staro očevo odelo, ali kada je pošla za njim na ulicu, već ga više nigde nije bilo na vidiku.

            Vratila se natrag u radnju, privukla stolicu i uzela staro odelo. Otvorila ga je na grudima gde je stajalo njeno srce, prešla ispucalim prstima preko njega kao preko nečeg živog i rekla tiho:

            – Ti si mene ostavio zbog zemlje. A on bi je prodao u tvom odelu.