Ko sam, uistinu, ja?

Ko sam uistinu ja

I šta me dovodi k vama?

Možda i ne znam
Ko Sam,
Ali znam da…
Ovde gde sam,
Dovelo me je
More pokušaja,
Uspona i padova,
Suza i smeha,
I tako do kraja veka,

A kraja nema,
A ni početka.
Jer, razvoj je večan,
Neka je lagan i tečan.

Svašta sam probala,
Po žeravici hodala,
U ledenoj vodi se kupala,
Jela pa postila i gladovala,
Spavati htela i budna bdela,
Duboko disala i
Dah zaustavljala,
Žestoko govorila i
I još žešće ćutala,

U svojoj Tišini Tihovala,
SVE da bih sebe spoznala i čula,
Ali, videh, avaj, 
Nema tome kraj…
„Gde je obećani Raj?”

Tad kazah Bogu:
„Teško je, oslobodi me,
Ja više ne mogu!”

I čuh Boga svim čulima!
„Predaj se više,
Moli se žešće,
I puno češće!

Umesto da bežiš u Kabezu i bozu,
Ti pojačaj svog Svetla dozu!
 I kada ti se učini da gore ne može,
Da očaj pada sve teže,

Seti se Boga!
I što god došlo,
Zahvali se! I pusti sve.”

I stvarno!
Predah sebe Bogu,
Ja to biram,
Ja to mogu!

Reči zamiraše,
Behu sve tiše i tiše…
I sasvim se rasplinuše.

Nastupiše mir i tišina.
U glavi praznina.

Blagodarna sam tišini,
Držala me u celini,
Gurala, da se izdignem,
Svaki put korak više,
Knjiga Života da se piše! 

Riznica ova sadržaše gadosti.
Brusile se da zasijaju u Radosti!
Da budu Dijamanti i Safiri,
Da se Biće podmiri.
Da budu Rubini,
Da se duša profini.

Da budu Biseri,
Koje školjka iznedri,
Od zrna peska,
Koje kao bebu ljulja,
Iako je žulja!

Da spoznamo da već JE!
Savršeno SVE!

Da prihvatimo takvo kakvo je!
Biće, Telo, Dušu, kako god to zvali,
Bogu Dragom SE(BE) Zahvali.

I…

Ko god da JESI!
Samo nastavi!

Raduj Se.
Živi. Budi.
I seti se,

Da smo samo LJUDI!

© Margareta Mudra