#život#radosti#tuge#ljubavi
Zidovi…
Hroničari generacija.
Tihi svedoci sudbinskih ljubavi,
upijači tajni i uzdaha,
šaptači zaboravljenih želja,
čuvari suptilnih nežnosti i strasti,
nemi, beživotni posmatrači.
Ugradili su u sebe mnoge snove,
slatkaste, svetlucave, nedosanjane,
nikad naglas izrečene…
Razneženi od lakih nota i baršunastih reči
učvrstili su se osnaženi verovanjem
da radosti prosute između njih
nikada neće nestati.
Zidovi…
Nemi, hladni, kameni…
Teški, nepropusni, kamerni…
Jedne noći iznenada ožive,
legnu ti na grudi,
ne daju da dišeš,
oduzimaju vazduh…
Ustajali, memljivi, uplašeni
silom bi da te zadrže.
Naćuljenih ušiju osluškuju,
bez ruku te ščepaju, sabiju ti dah
mučeći te svim tvojim slabostima.
Ne praštaju.
Pamte sve ono što ti
uzaludno pokušavaš da zaboraviš.
Ne, ne praštaju.
Kao što ne prašta ni život.
Ostavite odgovor