Rat je bio završen, ali je carstvo po svaku cenu težilo da izravna račune. Jer, bez obzira na vreme koje prolazi, carstvo nikada ne zaboravlja svoje dužnike. Ono strpljivo čeka, nekoliko godina, čak i decenija, ali na kraju uvek sustigne sve svoje neprijatelje. Tako je od pamtiveka, od kad je ljudi i carstava.
Krajem jednog letnjeg dana, u malom pograničnom šancu Progar, u oficirskom domu, nagnuti nad hartijama i ručno iscrtanim mapama, sedela su dvojica austrijskih oficira umornih lica i ispijala loše vino. Dok je za sve vojnike rat sa Turskom bio završen, oni su imali zadatak da pripreme svođenje nenaplaćenih računa. A na granici sa Orijentom, uvek je bilo mnogo računa za naplatu.
Prvi oficir, major po činu, nosio je civilno odelo. No, po prirodi njegovog posla, uniforma mu i nije bila neophodna. Major grof Jakob Konrad bio je obaveštajni oficir, a ne pešadijski jurišnik. Njegov zadatak je bio da prikuplja neophodne podatke u ovom udaljenom delu carevine, i prosleđuje ih višim instancama. Bio je to čovek u kasnim četrdesetim, proćelav, suvog lica, glatko izbrijan, svetlih očiju i tamnih zulufa. Polako je ustao od stola i prišao otvorenom prozoru. Odatle se pružao pogled na pravoslavnu crkvu i glavnu ulicu šanca. U tom trenutku, veće krdo krava vraćalo se glavnom ulicom sa dnevne ispaše pokraj reke.
Drugi oficir je bio mlađi, i nosio je uniformu graničarske pešadije. Nemački izgovor mu je bio tvrd, sa jakim slovenskim akcentom. Haubtman Konstantin Jovanović iz Klenka, aktivno je učestvovao u borbama protiv Turaka u minulom ratu, jurišajući sa svojim graničarima u prvim borbenim redovima. Na drugoj strani Save upoznao je veliki broj viđenijih Srba, i ta poznanstva omogućila su mu da pre drugih sazna sve što bi carstvu moglo biti od koristi. Baš kao i u ovoj priči.
– Možemo li se osloniti na, hm, Vaše uhode, herr haubtman?! – upitao je grof Konrad
gledajući kroz prozor na ulicu.
– Možemo, herr major! – Jovanović polako klimnu glavom. – Prema našim uhodama,
ljudi koje tražimo kriju se u čardaku na drugoj obali, blizu Umke.
– Hm… – grof je stajao na prozoru i gledao zamišljeno na ulicu. – Da li lokalni graničari znaju priču o Mrtvoj straži?
– Svi graničari znaju priču o Zemunskoj mrtvoj straži…
Jovanović nije uspeo da završi rečenicu. Grof ga je prekinuo, i dalje okrenut leđima gledajući kroz prozor. Govorio je polako, kao da priča priču nekome ko je sluša prvi put, pored neke vatre, u tamnoj noći.
– Malo uoči rata, jedna turska izvidnica prešla je pod okriljem noći i magle Savu, podno Beograda. Neopaženo su se primakli graničarskom čardaku Mrtva straža, najisturenijem položaju kod Zemuna, i pobili posadu na prepad. Kada su ujutru, vojnici zemunskog streljačkog garnizona došli da izvrše smenu straže, zatekli su poklane graničare, krv i tišinu.
Konrad se okrenuo. Iz svetlih očiju sevala je prodorna germanska hladnokrvnost, ali i nešto drugo zbog čega Jovanoviću za tren prođe jeza niz kičmu.
– Zaista Mrtva straža, zar ne mislite tako?
– Da – Jovanović klimnu glavom i uzdahnu. – Mrtva straža…
– Potrebno je odabrati prave ljude za taj zadatak! – nastavio je grof prilazeći nazad
stolu. – Celoj kompaniji bi trebalo dosta vremena, ali mala grupa odabranih ljudi to
može izvesti brzo i nečujno! Koliko znam, ovdašnja surčinska i kupinovačka
kompanija imaju problema?
– Da, puno ljudi je obolelo za vreme povlačenja. I pripreme za polazak na zapad su u
toku…
– Hm. Ali, ljudi haubtmana Nicatija su još ovde, na Savi?
– Da! – Konstantin Jovanović je na čas pogledao u stranu kao da se nečeg priseća. – Da,
graničari banovačke kompanije su još uvek u ovim šumama. Nisu svi, al’ neki…
– Odlično! – po prvi put na Konradovom licu se pojavilo nešto što je ličilo na
zadovoljni osmeh. – Graničari haubtmana Nicatija su se dobro pokazali u ovakvim, hm,
zadacima ako se ne varam? Da? Mislite da će moći to da izvedu, herr haubtman?
– Hoće, herr major! Svi znaju za Zemunsku mrtvu stražu, a kako je po sredi izdaja,
uradiće to…
– Mislite da će ih to motivisati? – Konrad podiže obrve u vis.
– Ako graničari išta preziru, onda je to izdaja! – sada je i Jovanovićev glas odisao pretećom
hladnoćom. – Učiniće to! Ipak, rizik je velik’! Neće proći bez nelagode, sad’ kada je rat
završen…
– To je njihova dužnost, herr haubtman! – Konrad se opet okrenuo prema prozoru, a
Jovanoviću se učinilo da je major oklevao da izgovori poslednju rečenicu.
Lišće u krošnjama lipa šuštalo je na vetru. Grof Konrad je na trenutak zastao, pitajući se da li je pravda koju nameće uistinu njihova, ili samo hladna igra moći.
– Mora se poslati poruka svim neprijateljima, bio rat ili ne, da carstvo nikada ne zaboravlja uvrede i izdaju. Ruka naše Austrije je poput ruke Božije pravde. Spora, ali dostižna, i uvek pronađe svakog grešnika…
– I izdajnika! – dodade Jovanović.
– I izdajnika! – Konrad klimnu glavom uz uzdah. – Naše je samo da joj u toj potrazi, osvetlimo put…
*
Noć je odmicala. Iz močvare je dopiralo otegnuto kreketanje žaba, a sa okolnih krošnji kreštanje noćnih ptica. Povremeno bi se čulo šuštanje krila kada bi proletela neka sova. Površina reke beše mirna, a pod slabom svetlošću srpastog meseca nazirala se ritska šuma na drugoj obali. Šestorica graničara, posebno odabrana za ovaj zadatak, čekala su pokraj dugačkog čamca na obali zapoved svog podoficira. Razmenjivali su tek poneku reč, i to šapatom. Nisu smeli da pale vatru kako ne bi odali svoj položaj.
Milan Felbaba, mladi oštrostrelac iz banovačke kompanije stajao je kraj stabla jedne vrbe i gledao ka tamnoj silueti druge obale. U protekle tri godine rata, više puta je prelazio reku Savu. Učestvovao je u opsadi Šapca, prodorima kroz Mačvu i Šumadiju sa frajkorima, i spašavanju bosanskog bega. A onda, stigla je vest da je car potpisao mir i da je rat završen. Sa graničarima Petrovaradinske regimente, Savu je prešlo i hiljade frajkora koji su, strahujući od turske osvete, sa porodicama prebegli u Austriju.
Skupivši oči, Felbaba je tražio tračak svetlosti koji bi nešto odao na drugoj obali. Učinilo mu se za tren, da u pravcu u kom su trebali poći vidi odsjaj. Slušao je svoje saborce koji bi s vremena na vreme besno gunđali usled nasrtaja komaraca. Tokom jučerašnjeg dana, njihov komandant ih je okupio i zatražio da feldvebel izdvoji najbolje i najpouzdanije borce koji su već učestvovali u sličnim prepadima. Odabranima je kasnije podoficir rekao kako je cilj napada jedan čardak na drugoj obali, u blizini Umke. Tamo se, prema uhodama, nalazio zloglasni Jusuf-aga Delalić, turski komandant koji se sa svojim ljudima žilavo borio protiv sremskih graničara i frajkora. On je, prema rečima istih uhoda, predvodio Turke u napadu na čardak Mrtva straža kod Zemuna, uoči rata. Napad je uspešno izveden zahvaljujući izdaji jednog Nemca, podoficira iz zemunskog garnizona, koji je, za značajnu nadoknadu, Turcima slao podatke o brojnosti posada na čardacima, rasporedu straža i kretanju trupa za vreme rata. Navodno je taj isti Nemac sada pobegao preko Save, i sastao se sa Jusuf-agom kod Umke. Tamo su, na sigurnom, mogli bezbrižno da prebrojavaju zlato i mrtve graničare. Ali, carstvo je imalo drugačije planove. Iako su graničari polazili u nepoznato izlažući se opasnosti, rizikujući mnogo više od brze smrti ako padnu neprijatelju šaka, Felbaba nije postavljao nikakva pitanja u vezi dobijenog zadatka. Ni sebi ni drugima. Osveta poklanih Sremaca i kažnjavanje izdajnika koji je svemu tome kumovao, behu dovoljni. Nije znao da li je ruka carstva zaista Božija. Znao je samo da je teška, i da uvek pada preko nečijih leđa. Danas preko leđa izdajnika, a sutra, ko zna čijih.
– U, majku mu! – besno se brecnuo banovački graničar Sofronije Jekić, ubijajući dlanom
komarca na odbrazu. – Ovi komarci grizu ko kere!
– Treb’o si namazati više loja! – uz osmeh mu reče Felbaba. – Il’ da si met’o više belog luka!
Ova opaska izazvala je prigušeni smeh u mraku ostalih graničara. Ozbiljnost se ubrzo povratila, kada su začuli kako se neko probija kroz visoku travu. Bio je to vođa grupe, feldvebel Vasilije Vujić, i jedan frajkor koji je izbegao iz Paleža, poslat od haubtmana Jovanovića da graničarima bude vodič. Vujić je bio visok i snažan čovek, hrabar i pouzdan. Ovde, na granici, zaslužiti podoficirske oznake bilo je teže nego u bilo kom drugom delu Habzburške monarhije. Među graničarima je važila izreka da je teže bilo postati feldvebel u graničarskoj regimenti nego Turčinu da uđe u raj. Prešao je pogledom preko silueta koje se okupiše u krug oko njega.
– Felbaba, ti na pramac! – Vujić zagrme iz mraka. – I gledaj dobro na drugu obalu, da ti
štogod ne promakne!
– Na zapoved! – Felbaba je palcem otkočio oroz na dvocevnoj musketi i prvi ušao u čamac.
– Ostali, ‘vatajte vesla u ruke! Pokret!
Svi uđoše u dugački čamac i zauzeše svoja mesta. Iznad njihovih glava, u krošnji drveća, začu se kreštanje noćne ptice od koga je podilazila jeza. Neko od graničara je promrmljao tihim glasom kako je to loš znak pred polazak. Potom su zaveslali i krenuli na drugu obalu.
*
Čardak se nalazio na obali Save, nedaleko od sela Umka. Razlikovao se od graničarskih čardaka na austrijskoj obali jer nije imao vojnu, niti odbrambenu namenu. Bila je to jednospratna, četvorougaona građevina zidana od čerpića, sa pokrivenim tremom koji je bio okrenut ka reci. Na ćoškovima, postavljene na drvene stubove, gorele su dve baklje. Svetlost plamena videla se u tamnoj noći iz daleka, i obasjavala je prostor oko čardaka. Što je još važnije, sa prozora na tremu mogla se videti i blaga svetlost koja je dopirala iz unutrašnjosti građevine. To je značilo da tamo još uvek niko ne spava.
Feldvebel Vujić i njegovi graničari ležali su skriveni u visokoj travi, i neko vreme osmatrali građevinu. Osim zrikaca i kreketanja žaba, ništa se više nije čulo. Drumom koji je vodio od Umke za Ostružnicu, i dalje ka Beogradu, u ovo doba noći nije bilo nikoga. I samo selo bilo je dovoljno udaljeno, a usled nedavnog rata i skoro opustelo.
– Je l’ si siguran da je to taj čardak? – upitao je feldvebel šapatom frajkora koji ih je
doveo dotle.
– Jesam! – mršavi čovek suvog lica i crnih brkova klimnu glavom. – Prolazio sam tuda tol’ko
puta kad sam iz Paleža i’šo u Ostružnicu…
– Mhm… – podoficir se malo podiže iz zaklona. – Kol’ko stražara ste izbrojali?
– Tri! – odgovori šapatom jedan graničar.
Pri svetlosti plamena baklje, mogla su se uočiti dvojica stražara na ulazu u podrum čardaka, i jedan na tremu, kod stepenica.
– Četir’… – oglasio se Felbaba.
– Ima pravo Felbaba… – prošapta oštrostrelac Babić. – Eno ga još jedan, na tremu…
– Turčin Jusuf-aga i Švaba kog’ tražimo su zasigurno unutri… – reče Vujić.
Prema planu, feldvebel je poveo petoricu graničara ka čardaku. Oštrostrelac Babić je ostao na odstojanju kako bi preciznim hicima iz svoje dvocevke ućutkao stražare na tremu ako ovi primete njegove drugove. Graničar se bunio, jer je želeo da ide sa ostalima.
– Ne boj se, baća! – odvratio mu je uz osmeh Felbaba. – Bolje ćeš i’ ti odatle viditi, neg’ mi
odgore!
Sa Babićem je ostao i frajkor iz Paleža. Feldvebel mu je tako zapovedio ne bi li ga poštedeo opasnosti, jer je on jedini mogao da prepozna Jusuf-agu među mrtvima.
Kada su prišli čardaku sa neosvetljene strane koja je bila okrenuta ka drumu, grupa se podelila. Trojica su otišla do ulaza u podrum kako bi se pobrinuli za stražare, a Vujić, Felbaba i Jekić su pošli drvenim stepenicama ka tremu. Felbaba je sada mogao da na svetlosti plamena bolje osmotri naoružane muškarce. Po njihovoj odeći, belim kapama, musketama dugačkih cevi i zakrivljenih kundaka, zaključio je da su u pitanju Arnauti, koje su turske age često angažovale kao bašibozuk i ličnu stražu.
Sve se odigralo brzo i tiho. Sofronije Jekić je zašao neprijatelju za leđa, a zatim mu vešto zario nož među krsta. Arnaut je bolno zastenjao dok mu je vazduh zauvek napuštao pluća. Na suprotnom ćošku trema, Vujić je snažnim udarcem oborio drugog stražara na pod, a onda mu jednim munjevitim, uvežbanim potezom prerezao grkljan. Felbaba, koji je sve vreme dežurao sa otkočenom dvocevkom ako nešto krene po zlu, oprezno je prišao prozoru i provirio unutra. U uglu sobe, osvetljene svećama, nalazio se turski divan. Na njemu su sedela dva muškarca. Jedan je bio Turčin, izduženog lica, jake brade, velikog nosa i crnih brkova. Nosio je crvene šalvare i tamni džebken sa zlatno izvezenim rubovima, a na glavi beli turban. Sedeo je zavaljen u naslon divana i pušio čibuk. Drugi muškarac je bio plavokos, kratko podšišan i glatko izbrijan. Nosio je belu košulju upasanu u crne pantalone. Na malom stolu ispred divana bila je kožna kesica u koju je plavokosi stavljao srebrnjake i zlatnike.
Tada se napolju, podno čardaka začuo bolni jauk. Shvativši da će to verovatno prizvati pozornost onih unutra i da se nema više šta čekati, feldvebel Vujić nagrnu kroz vrata sa otkočenim pištoljem. U stopu su ga pratili Felbaba i Jekić sa musketama na gotovs. Kada su trojica naoružanih graničara uletela u sobu, Nemac koji je brojao novac, očito izdajnik koga su tražili, široko, gotovo neprirodno je raskolačio oči i otvorio usta. Lice kao da mu u trenutku preblede i postade ukočena maska užasa i straha, shvativši da ga je ruka carstva sustigla za počinjenu izdaju i da nema više tog zlata koje ga može spasiti. Za delić trena, Felbaba je u tom pogledu prozreo nešto golo i bespomoćno, gotovo detinje. Video je čoveka koji zna da umire. I taj trenutak, kraći od treptaja, uzdrmao ga jače nego svi turski juriši koje je preživeo. Ali, prst mu je već bio na obaraču.
Jusuf-aga pređe pogledom preko lica graničara, mirno i teško, kao da ih pamti. Čibuk mu ispade iz ruke, ali on ne posegnu za oružjem što mu beše za pojasom. Samo je ispravio leđa. Felbaba i Jekić prvi zapucaše i kuršumi raznesoše Turčinove grudi. Nemac kao da htede nešto reći, možda molbu za milost ili neku poslednju poruku za kraj, ali od zaglušujućih pucnjeva u sobi, ništa se nije moglo čuti. Vujić je zapucao iz svog pištolja, i kuršum pogodi izdajnika u usta, smrvivši mu zube i vilicu. Felbaba opali i iz druge cevi svoje dvocevne muskete, i Nemac se srušio sa krvavom maskom umesto lica.
Na vratima se ubrzo pojaviše trojica graničara koji su pobili stražare na ulazu u podrum, a odmah zatim i oštrostrelac Babić i onaj frajkor iz Paleža. Vujić ga je pozvao da priđe leševima, i frajkor je potvrdio da je Turčin bio ozloglašeni Jusuf-aga koga su tražili. Shvativši da bi pucnji mogli prizvati Turke iz Umke, feldvebel je zapovedio hitan pokret. Graničari su pokupili novac namenjen isplati izdajnika kao nagradu za izvršeni zadatak, i pohitali nazad ka čamcima na obali.
Ostavivši za sobom čardak, i u njemu leševe arnautskih bašibozuka, ozloglašenog Jusuf-age i Nemca izdajnika, osvetnici Zemunske mrtve straže otisnuli su se niz reku, u noć. Vesla su šaptala po vodi, a mrak je gutao svaki njihov dah, ostavljajući samo težinu noći iza njih. Felbaba nije osećao zadovoljstvo. Samo umor, kao posle dugog marša. Zurio je u crnilo reke, pitajući se ko će sledeći osetiti hladnu ruku carstva.
Zemunskoj mrtvoj straži,
Koja uvek budno bdi
Ostavite odgovor