Ne onako svecano kao juce, ali sa istom onom tihom odlukom koja se u coveku rodi kad vise nema gde nazad. Trebalo mi je vremena da se ubedim. Malo sam se premisljala, malo razgovarala sama sa sobom kao sa tvrdoglavim prijateljem.
„Hajde, sta moze da se desi?“
I tako sam opet krenula ulicom koja mi je vec pocela liciti na malu pozornicu mog unutrasnjeg rata. Noge su znale put, ali srce… srce je tuklo brze nego juce. Kao da je shvatilo gde idemo pre mene.
Priblizavala sam se radnji korak po korak. Svaki izlog pored kog sam prosla bio je kao kratka pauza da se saberem. U jednom sam videla svoju kosu kako opet strci na sve strane, u drugom svoje oci koje su pokusavale da izgledaju hrabrije nego sto jesu.
„Ma dobro je“, rekla sam sebi u bradu.
A onda sam stigla skoro do vrata. Toliko blizu da sam vec mogla da zamislim kako ulazim, kako se vrata otvaraju, kako sve pocinje. Srce je u tom trenutku tuklo toliko glasno da sam mislila da ga cela ulica cuje.
I bas tada…
glasovi.
Vise njih.
Nije bio sam.
Recenice su dopirale spolja kao neciji razgovor koji nije imao pojma da stoji tacno na putu necijoj hrabrosti. U tom trenutku sam stala. Bukvalno na korak od vrata. Kao neko ko je stigao do ivice bazena i shvatio koliko je voda zapravo duboka.
Nisam znala sta me je vise zaustavilo. Da li ti glasovi… ili moje srce koje je pocelo da udara kao ludo, kao da hoce da iskoci i pobegne pre mene.
Sekunda je trajala kao citav minut.
Stajala sam tako, praveci se da gledam izlog, kao da me zanima nesto sasvim obicno, a zapravo sam pokusavala da smirim buru u grudima.
I onda je dosla ona misao koja je jos gora od svih drugih:
da li me je video?
Mozda je kroz izlog video kako stojim.
Mozda nije.
Mozda sam bila samo jos jedan prolaznik koji je zastao na trenutak.
Mozda sam bila mnogo vise, a da to niko osim mene nije znao.
Na kraju sam uradila ono sto ljudi cesto rade kad nisu sigurni da li su spremni za sledecu scenu. Samo sam nastavila dalje. Kao da sam tu bila slucajno. Kao da sam samo prolazila.
Koraci su mi ponovo uhvatili ritam ulice, ali srce je jos neko vreme ostalo tamo, ispred onih vrata.
I dok sam odlazila, shvatila sam nesto cudno.
Opet nisam usla.
Opet ga nisam videla.
Ali opet sam dosla.
A nekad je i to mala pobeda.
Jer izgleda da hrabrost ne dolazi odjednom. Ona dolazi u pokusajima. U koracima koji stanu, pa krenu ponovo.
I negde duboko u sebi znam —
jednog dana necu samo stajati ispred tih vrata.
Jednog dana cu ih otvoriti.
Ostavite odgovor