Nikad nisam nosila velike kofere.
Uvek su se cudili kako mogu na dalek put da krenem sa gotovo nicim. Dok drugi vuku dva, tri kofera, ja sve svoje spakujem u jednu kesu i krenem. Valjda sam naucila da najteze stvari ne staju u kofere.
Tako je i sada.
Sedim i pakujem Ognjenu. Ne u kofer, nego negde izmedju daha i secanja. Sve price, sve stihove, sve one trenutke kada sam ostavljala reci kao male tragove po tom mestu gde smo se mimoilazili.
Nije to bilo malo.
Ali nije ni toliko veliko da mora da ostane zauvek
Zato odlazim
Kao i uvek, bez velikih kofera. Bez buke. Bez objasnjenja. Samo cu pokupiti ono sto je moje i izaci tiho, kao sto sam i dolazila.
Ako znas da sam bila ja, onda znas i zasto idem.
Ako ne znas, onda je svejedno. Price ionako nadju svoj put do onoga kome su bile namenjene.
Ognjena ide sa mnom.
A ono sto je bilo izmedju redova… neka ostane tu gde je i nastalo.
Mozda je bas tu i trebalo da ostane. A ova mala stanica od reci neka nastavi da zivi bez mene.
Ostavite odgovor