Krhota

Slomilo se, kupićeš mi drugo,

Kažeš sa žaljenjem 

Baš je bilo lepo

Lagano i zgodno

I ja kažem – ne treba

Mada znaš da uvek povisim ton

Kad je nešto moje u pitanju

Možda bih i opsovala i tresnula vrata

Dok ne skidaš osmeh krivca

Ne treba stvarno, ja imam već drugo

I treće, četvrto, peto

Daju mi i kad ne tražim

Bacam kad ih uprljam

A ti i dalje sažaljevaš

Jedno obično, belo, plastično

Viljušče