Čuo sam samo zvuk koraka
po mokrom asfaltu.
Mrak je bio gust i
sve je mirisalo na vlagu.
Koraci iza mene postaše užurbani.
Jasno sam čuo ženske potpetice
kako značajno ubrzavaju,
do same ivice prelaska u trk.
Po zvuku koraci su bili sve bliže.
Uskoro će me preteći.
Već sam zamišljao siluetu
žene u kišnom mantilu.
U mojoj glavi imala je tvoje obrise.
Mirisala je kao ti.
Znao sam da je mračno i
da ću teško i tu siluetu videti.
Ostaje mi jedino da
slutim tvoje prisustvo.
Da pokušam da u duši oživim
onaj dobro poznati osećaj.
U trenutku kada koraci stigoše
do mene, jednostavno nestadoše.
Tišina…
Razočarenje…
Negde u daljini, jedva čujno,
začuše se novi.
Ili nisu…
Ostavite odgovor