Zavist

Kažu „Pazi šta želiš, možda ti se ostvari.“ Ja sam oduvek želela da imam puno dece. Dobro, to „puno“ je relativna stvar, recimo troje, četvoro, eventualno petoro ako kao četvrto dođu blizanci. Sanjala sam kako ću da im uredim sobu, zamišljala da se sa njima igram gusara i da pravimo brod od kreveta na sprat. Zamišljala sam kako gradimo dvorce od kockica, uživamo na plaži, kako ih učim da kuvaju – bez obzira na to da li su devojčice ili dečaci. 

Volela sam da se igram sa decom. Većina mojih prijatelja, kolega sa fakulteta, mlađih rođaka, stupala je u bračne vode i dobijala decu. Ja sam, igrom slučaja, bila slobodna. Ali sam išla kod svih njih koji imaju decu i igrala se sa njima. Znala sam da smislim igru od bilo čega: uzela bih kutiju šibica i od palidrvaca iscrtavala kućice, autiće, drvo, cvetiće, pravila brodiće, kape i čaše od papira, crtala im šta požele i pokazivala trikove kako se crta labud ili prase od brojeva i slova. Izvodila sam akrobacije sa njima ako su bili mlađi i lakši, a sa malo starijom decom igrala bih „tablić“ ili „Ne ljuti se, čoveče“. Pričala sam im bajke i pevala pesmice iz svog detinjstva, mada nisam nešto muzikalna – ali to njima nije smetalo jer sam im posvećivala pažnju. Poneko dete bi stalno tražilo istu pesmicu: strpa mi se u krilo i kad završim pesmu onda ono kaže „Hajde opet“. To je ona faza „Opet i opet“ u beskonačnost kada istu priču ili pesmu ponavljate na isti način bezbroj puta, a dete vas sa punom pažnjom sluša i gleda pravo u oči i usta i upija kao sunđer svaku vašu reč i grimasu.

Kupovala sam im sitne poklone: slikovnice, poneku igračku, slatkiše. Kupovina poklona za njih bila je za mene ritual: mogla je da potraje danima dok ne nađem odgovarajući poklon za dete, jer sam znala šta svako od njih voli i šta ga zanima. Unapred sam zamišljala kako će se boriti sa lepljivom trakom i mašnom da samo otvori poklon i kako će se obradovati sitnici koju sam mu kupila. Jedna baka se čak i naljutila na rođendanu svoje unuke: ona joj je kupila duksić i najveću „Milka“ čokoladu na koje petogodišnja devojčica uopšte nije reagovala, a ja sam joj donela slikovnicu sa posvetom i kremić i dete je skakalo od radosti. Ali kremić je bio u pakovanju u obliku srca, sa šarenom sličicom nekih ptičica kao poklopcem. 

Učestvovala sam kao „animator“ na dečjim rođendanima meni bliskih osoba,  što u to vreme, kada su se dečji rođendani još uvek organizovali po kućama jer igraonica nije bilo, nije postojalo kao zanimanje.   Išla sam i na dečije rođendane-maskenbale, naravno maskirana kao i sva deca, a deca su posebno bila oduševljena što su posmatrala kako se u nekoliko poteza od tete pretvaram u gusara. 

I tako su prolazile godine, deca su rasla, stizala su neka nova deca, a ja nisam uspevala da pronađem partnera koji želi isto što i ja: porodicu i decu. I onda je došlo vreme kada mi je odjednom postalo jako teško da gledam tuđu decu, a posebno da budem sa njima. Ljudi često zavide drugima na lepoti, bogatstvu, dobrom autu, velikoj kući. A ja? Ja sam zavidela ljudima na deci. Toliko sam zavidela da sam počela da izbegavam prijatelje i rođake koji imaju malu decu. Nalazila sam razne izgovore da više ne idem kod onih kod kojih ranije nisam izbivala iz kuće. Posebno me je bolelo kada bih u parku videla srećnu porodicu: mama i tata igraju fudbal sa osmogodišnjom devojčicom, a četvorogodišnji dečačić trči oko njih sa svojom loptom i igre im se prepliću. Prestala sam da obraćam pažnju na bebe, nisam u izlozima gledala dečije igračke, pronalazila sam, pored redovnog posla, i dodatne poslove . Radila sam do ludila. Zavist me je gušila i pekla. Skoro da sam se razbolela od zavisti. 

Da bih se bar malo smirila i pribrala, počela sam da postim i idem u crkvu. Obraćala sam se bar Bogu kad nisam mogla ljudima. Osim toga, za razliku od mog stalnog kancelarijskog posla, jedan od dodatnih poslova koje sam izabrala bio je mrežni marketing. Taj posao, između ostalog, podrazumeva i prezentacije proizvoda i upoznavanje sa novim ljudima i puno kontakata sa ljudima. I tako sam upoznala svog sadašnjeg muža. To je jedna posebna priča koja će, možda, biti ispričana u budućnosti. Bili smo već u nekim poznijim godinama i malo smo se bojali da nismo zakasnili sa potomstvom, ali ipak: dobili smo sina,… Damjana,… najlepšu bebu na svetu.

Znala sam da svojoj bebi pevam i pričam satima. Svekrva bi me ponekad čula kroz prozor pa bi me kasnije pitala: „Šta mu to pričaš ceo dan?“  Sve. Sve mu pričam. Pričam mu kako su se njegovi tata i mama upoznali, pričam mu čega se njegova mama igrala kada je bila mala. Pričam mu koje sve zemlje postoje na svetu. Pričam mu istoriju naše zemlje. Pričam mu o kompjuterima na kojima mama radi. Pričam mu ko ga sve voli: mama, tata, bake, deka, tetke, seke, bate – da ga voli ceo svet i da su ga svi željno iščekivali. Kako bude rastao, pričaću mu to opet i reći: „Ali sve sam ti to već pričala? Kako si zaboravio?“

I Damjan je rastao. Prelepo, veselo, nasmejano, radoznalo, voljeno dete. Igrali smo se žmurke ispod prekrivača dok nameštam krevete, vozio je jabuke i sokiće na svojim kamiončićima, seckao je smoki svojim plastičnim nožićem na svojoj plastičnoj daščici i stavljao ga u rernu da se „peče“. Crtao je ljude- doduše, samo lica i telo u obliku spirale. Gledao bi sa velikim osmehom pravo u fotoaparat dok bih ga slikala. Svi su ga voleli i svima je donosio osmeh na lice. Ali nije progovarao. Nije se odazivao kada bih ga zvala po imenu. Nije razumeo kada bih mu tražila neku konkretnu igračku. Počeo je da vrti rukicama i da satima ređa igračke u nizu. Počeo je da odbija da jede u vrtiću, a kod kuće bi, dok ne stignem da podgrejem ručak, udarao glavom o pod. Jednom sam ga u vrtiću zatekla kako sedi potpuno odvojen od druge dece. Vaspitačice su sve objašnjavale fazom prilagođavanja jer je došao u već formiranu vrtićku grupu. Ali moje srce se steglo. Nešto nije bilo u redu. Osećala sam, znala sam…

  Počeli smo ono čuveno: od lekara do lekara, od institucije do institucije, neurolog, psihijatar, psiholog, defektolog.  Pitali smo, tražili, išli svuda kuda su nas slali. Šta nije u redu? Jer nešto nije bilo  u redu. Trebalo je da prođe nekoliko godina tretmana i ispitivanja do konačne presude: autizam. Dete koje će biti teško, a možda i nemoguće, naučiti da bude samostalno, da se brine o sebi, da bude sa drugom decom, da prihvati društvene norme, da razume tuđa osećanja. I verovatno nikada neće progovoriti.  Damjan nikada neće odrasti. I kad bude imao dvadeset, i četrdeset, i šezdeset godina: Damjan će biti dete. Večito dete.

  Sa Damjanom nisam mogla da pričam i igram se kao sa drugom decom jer je  Damjan bio drugačiji. Damjan ima svoj svet, svoj poseban, večiti dečji svet, o kome sam ja morala sve da učim ispočetka jer njegov mozak radi na sasvim drugačiji način. Nisam mogla da se igram gusara sa Damjanom i da mu pričam bajke jer morala sam da ga učim kako se drži kašičica, kako se navlače pantalone, kako se trljaju ruke dok se peru,… i to ne pokazivanjem, nego držeći njegove ruke među mojima da oseti pokrete. I to sam morala da ponavljam “Opet I opet” u beskonačnost, dok ne nauči. Nismo mogli da organizujemo rođendane i maskenbale u igraonicama jer Damjan ne podnosi buku i gužvu i nepoznat prostor.  Trebale su mi godine da shvatim šta moje dete voli i čemu će da se obraduje. Njemu za radost ne treba mnogo: dva pakovanja papirnih maramica koje secka u tračice sa kojima se igra i jedna Kinder Maksi čokoladica. 

  Damjan ne govori, sam jede, sam se oblači i ide u toalet, zna da upari i spakuje čiste čarape i razvrsta escajg, odnese prljavo posuđe i veš na pranje. Zna da pokaže i traži bez reči svoje najosnovnije potrebe: „Želim da jedem. Žedan sam. Idem u toalet. Želim da spavam. Želim da se istuširam. Želim da na telefonu slušam pesmice. Želim da se šetam.“ I to je sve. Sve drugo je mnogo teže. Posebno ako ga nešto boli, a on ne ume da nam pokaže i objasni. Bilo je jako teških trenutaka koje vremenom prevazilazimo.  Dva puta nedeljno druži se sa grupom osoba sličnih sebi, odraslih večitih dece, u boravku jednog udruženja.  To je, praktično, vrtić za odrasle, ali to je njihov svet u kome se osećaju sigurno, bezbedno i korisno.

Sada, dok idem ulicom i čvrsto za ruku držim svoje dete, svog odraslog sina, razvijenog i zgodnog osamnaestogodišnjeg mladića, koji sa radošću korača jer idemo da kupimo dva pakovanja papirnih maramica i jednu Kinder Maksi čokoladicu, razmišljam: da li sam srećna ili tužna. I da, pomalo sam od oboje.  I da, ne zavidim više nikome, imam svoje dete.