Zamišljam često da su vrata nekakav prolaz u drugi život. Moj drugi život. Dok stojim u kupatilu i upijam zvuke sadašnjosti, poigravam se fantazijom da ću kada otvorim vrata zateći neke druge ljude u stanu. Da ću se na primer iznenada naći u svom detinjstvu. Ili u pubertetu. I sresti se sa svojom mamom oči u oči. U svom braku dvadeset godina kasnije. Šta ako su sva vrata u stvari prolazi u naše drugačije živote, pitam se uplašeno. Živote mogućnosti. Umrle živote, koje smo mogli živeti da smo jednom krenuli drugom ulicom ili sišli iz autobusa stanicu ranije. I šta ako su svi ti životi stvarni. Jednako kao ovaj, u kojem drhtim od hladnoće u kupatilu, ne usuđujući se da dodirnem kvaku.
Ostavite odgovor