Preskoči na sadržaj
Librum ekosistem
Esej

Скок: Од човека до писца – од писца до човека

„Доживео сам да писци дођу и прођу. Ако сам ишта научио, онда је то како да разликујем писца који већ носи наредно дело у себи од оног који га нема.“

1Q84, Харуки Мураками

Фасцинација писцима нема краја. Колико сам само текстова прочитала о личности писца, природи писања, (одбрани) књижевности. Исто толико сам их и написала. Пишу они који читају и обратно. У овом вакууму као да се води свети рат. Ко је на самом почетку процеса самоспознаје, вођен је потребом да докаже ко је. А да би доказао да је писац, потребно је и све параметре писања редефинисати или бар тако поставити да се уклапају у јединствену поетику самодефинишућег.

Шта је уопште познато о личности писца, тој на силу уједначеној категорији која обухвата бар онолико типова личности колико их садржи друштво? Да ли су ови уметници просјаци или самодовољни богови? Они који најбоље знају како треба живети, волети и писати. Или они који не умеју и упорно покушавају то да сазнају мењајући гласове и регистре.

Као дрво које гранама додирује гране другог дрвећа, са некима се преплиће, са некима мимоилази, тако и писац расте пратећи своју јединствену путању. Као човек, пријатељ, посматрач. Да ли је могуће ограничити различите улоге временом и простором? Није ли управо њихов сплет оно што конкретног писца чини непоновљивим да не мора да доказује своје право на постојање?

Ако се сложите да је писац само човек и да га писцем чини сам чин писања, онда је он, као и свако други, ограничен или ослобођен потребом да (не) припада. Кад припадамо, потхрањујемо осећај заједништва. Испуњавамо сопствену сврху делотворећи, односно остварујући хармонију унутар космоса нашег омиљеног спортског клуба, партије, идеологије. Али да ли је пожељно за писца да припада? Или дугује личности коју гради у односу са Читаоцем да остане беспартијски глас који је у својој унутрашњости и те како политичан, сентименталан, идеалиста?

Не указује ли овај парадокс на лицемерје? Како може човек у исто време да надрасте све оно што га чини човеком и бесрамно глуми натчовека?

У својој књизи „Остати (заједно)“ филозофкиња Свенја Фласпелер говори о очувању, односно постизању независности унутар односа. Као и у браку, писац стреми ка очувању своје независности док гради однос на узајамности и размени са Читаоцем. По Фласпелер слобода у вези јесте ослобађање од морања. Дакле, што смо самосталнији у различитим аспектима живота, друштвено, финансијски, пословно, утолико слободније, без примеса кривице и очекивања, можемо да се одлучимо за другог. Сходно томе, и писац не мора да се додвори одређеној групи или појединцу јер његово постојање не зависи од потврде сингуларне природе, већ се гради кроз мноштво и различитост дозвољавајући да завибрира она жица која у том тренутку доприноси хармонији, или је напротив, нарушава.

Како сраста, фонтанела писца пропушта све мање необрађеног, невољног и несвесног. Он схвата ограничење институција и колИнијални дух оних који им слепо верују. Исто тако, отвара се за ирационално као портал ка необјашњивом, непојмљивом и потцењеном. Јер кад рацио оболи, то води у интелектуализацију као вид самоодбране и самообмане. А интелектуализација пак води ка самољубљу. Дакле, писац свесно дозвољава пролапс ирационалног како би из њега црпео „нечувено“.

„Ти си веома скроман што се писања тиче. А зашто је то тако? Зато што волиш да пишеш. То ценим код тебе. То је једина најважнија ствар ако желиш да постанеш писац. Али није сама по себи довољна. Мораш поседовати и оно нешто, недефинисано својство на које не могу конкретно да укажем. Тај аспекат фикције ценим више него било шта друго. Оно што савршено разумем ме не занима.”

(1Q84, наставак)

Шта год да читамо, читамо себе. Ако је сврха уметности да постанемо они који јесмо, онда и писање служи тој сврси. Упознајемо себе кроз процес, али не постајемо неко други, већ увек и изнова они што одувек јесмо.

Kako ti se dopao tekst?

Podeli tekst
O piscu

Aleksandra DJordjevic

Diseldorf

Aleksandra Đorđević (1984) srpska autorka poezije i proze. Kritički se osvrće na društvo i kulturu. Njene pesme, priče, eseje, kolumne, komentare, kritike i prevode (uglavnom poezije) možete čitati na onlajn portalima i njenoj Fejsbuk stranici. Do sad je objavila tri…

tekstova
24
čitanja
1.410
reakcija
54
komentara
26
deljenja
1
00

Komentari

Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.

    Librum bilten

    Izbor urednika i konkursi, jednom nedeljno.

    01

    Još od ovog pisca

    Svi tekstovi
    Poezija

    Tri pesme Aleksandre Đorđević

    Било их је као кула, постављених на закону лобање, а крај друма хумка седи нема на додир, осетљива на росу.

    Aleksandra DJordjevic17. oktobar · 1 min čitanja

    1620

    Prikaz knjige

    Тридесет седам пута ми је рекла баба

    И оба песника лутају, разгрћу, запињу, али не одустају. Хватају се укоштац са глогом и дрекавцима, па и даље, у кључу народне поезије, Радослав пише: „[Ј]ер ја сам син свог неба и земље / понекад помислим / боље да си башту засадио / у освит зоре напоље изашао / ка истоку се окренуо / хладном водом умио / и прекрстио.” А Милена му се придружује опирући се класификацијама и прихватајући опречности своје, људске природе: „Ја сам она која се не даје никоме / И која се даје свакоме (...) // Ја сам оно што јесам / И оно што нисам (...) // Ја сам она што долази / И изнова одлази. Другим речима, „она је неприпадајућа”. И попут две месије, ова два гласа у мени се преплићу, учвршћујући прошло, здраво, заједничко, калемећи ново, стечено и научено, и одстрањујући модерно безлично.

    Aleksandra DJordjevic16. septembar · 4 min čitanja

    3521

    Čitaonica

    Звук рата

    Било да су у питању Израел и Газа, пуцање у Косово као у јабуку изнад невестине главе или распарчавање колача званог Југославија, понашање великих групација почива на истим психолошким механизмима на којима почива и преживљавање појединца: fight or flight or play dead. Све док не одустанемо од идеје да мора једно, друго или треће, демократија је неодржива. Док не усагласимо погледе по питању слике света у ком желимо да живимо, нећемо превазићи тиранију појединца или мањине.

    Aleksandra DJordjevic30. avgust · 4 min čitanja

    2600

    02

    Slično: Esej

    Cela rubrika
    Esej

    Sa druge strane zanosa: Kad pesnici utihnu

    Postoje dani za stvaranje i dani za razaranje; zato su sve velike biblioteke pune duhova. Ponekad, dok hodate između polica sa knjigama, možete gotovo osetiti blag dodir u kosi. Verovatno pripada nekom davno preminulom pesniku. Poezija, prva od svih umetnosti, zasigurno je u žrtvenom smislu…

    Slavica Trajković18. novembar · 3 min čitanja

    4300

    Esej

    Spas u pustinji

    Ko te poslao meni? Da osetim ledeni dodir, poslednji spas, svežinu na mojoj užarenoj patnji. Znaš li koliko mi trebaš, dok tražim jesam li kome bitna i da li uopšte postojim? Dugo su moji koraci bili nemirni i zalutali. Dugo sam verovala da je svaki…

    Slavica Mijatovic18. novembar · 1 min čitanja

    200

    Esej

    FRANZ KAFKA

    autor: Ilija Šaula Franz Kafka zauzima u evropskoj književnosti mesto koje se ne može svesti ni na biografiju, ni na istorijski kontekst, ni na književni pravac. Njegovo ime postalo je metafora, gotovo samostalna kategorija mišljenja, reč koja označava stanje, atmosferu, unutrašnji krajolik epohe. Malo je…

    Ilija Saula17. novembar · 8 min čitanja

    2610

    Aktuelni konkursi za pisce

    Svi konkursi