INTIMNI DŽUBOKS

INTIMNI DŽUBOKS:

Cigla (2015.)

Dobro veče, usamljeni prolaznici kroz vrijeme. Noćas nam stiže jedno pismo sa bavarskih ulica, natopljeno onim prepoznatljivim mirisom mladosti koji se, s vremena na vrijeme, drsko ušunja u našu zrelost. Slušamo vašu priču...

Danas slušah na radio stanici Antene Bayern hitove novoga doba. Pop, pa nešto između hip-hopa i rege-a... I čuh tad sve neke „reciklirane“ bendove, crossovere, nove pagane... I gle čuda, ništa se to ne „loži na mojoj koži“. Sve neko mlaćenje moderno „našušurene“ i uprazne muzičke slame.

Već „džinovski“ pomislih: „Ostariti ću, neću znati...“ Ko će plejbek zapevati? A ja ću se, moj Harise, na kraju skrhan, ipak konačno navući na ove naše pseudo narodnjake — ako ništa iz patriotskih motiva ili iz razloga njihove upornosti.

I gle čuda...

Već pomalo čulno obnevideo i obnečuo, iz te muzičke papazjanije ipak prepoznah neke meni poznate zvuke.

Pink Floyd. Još jedna cigla u zidu...

Kao grom iz vedra bavarskog neba, protrese me i udari to neko električno pražnjenje. Izgubi mi se u trenu sigurno tlo moje sredovečne zrelosti. Omaknu mi se cigla sa Zida kojim zagradih one davne snove.

Sigurno nostalgija?!

Ma ne, ne desi se taj čuveni žal za prošlošću. Ne bi to. Od nostalgije se plače i tuguje. Ovo je ipak nešto drugo. Prijatni i slatki nemir.

Osjetih da mi moja najstarija bora na čelu izgubi bar malo na dubini. Otkri mi se u duši obris odavno potonule i na tren razbuđene i razdragane mladosti. Obuze me neki slatki treptaj bezvremenosti...

Hey Teacher, leave that Kid alone..