I VAŠAR
Pošto sam svom srcu obukla kaputić od iluzija i snova, uzela sam ga za ruku i lagano koračajući kroz noć povela na vašar.
Posle treće vožnje na ringišpilu, dok smo stajali u redu i čekali da kupim šećernu vunu bledo roze boje, prišao mi je Ivan Filipov, mangupski se osmehnuo, teatralno poklonio i predao buket žutih plastičnih suncokreta – koji je neki minut ranije osvojio gađajući limene konzerve gumenom loptom.
Zbunjena, sa buketom u rukama, gledala sam kako odlazi. Da li je on taj? Da li je ovaj deran plavih očiju čovek o kom sam maštala cele prethodne godine u dugim zimskim noćima?
II SAJAM CVEĆA
Celo jutro sam nepomično sedela kraj prozora. Ništa se nije promenilo ni u 15 časova kada se oglasio veliki kućni sat. „Kad li će se više vratiti?“ pitala sam se gledajući stazu koja vodi ka kapiji.
Još jutros sam dozvolila svojim mislima da odu na sajam cveća sa Ivanom Filipovim. Radovale su se i skakale kao deca jer će dan provesti sa njim na jesenjem suncu. Znala sam da će on, sveže obrijane brade, sa velikom ozbiljnošću pristupiti izlaganju svojih belih, žutih i crvenih hrizantema. Čula sam ga i kako oko podneva, mojim mislima, govori da stanu sa strane, ne diraju cveće i umire se bar na tren, jer ne može lepo da zapakuje bele hrizanteme za Marijetu, kojoj je pride i crvenu jabuku poklonio.
Naborala sam čelo i promeškoljila se u fotelji. Samo da nisam bolesna ogrnula bih novu crvenu ešarpu i rasplela zlatnu kosu. Samo da nisam bolesna, razmišljala sam povlačeći teget ćebe koje se već neko vreme vuklo po podu, otišla bih na sajam i u inat Ivanu Filipovom prišla tezgi Antona Zončičkova, kupila buket margarita i osmehnula mu se vragolasto, onako kako samo ja umem. Eh! Samo da nisam bolesna…
III ZABORAVLJENA
Docrtavajući crne, duge i izvijene brkove Ivanu Filipovom na fotografiji koju mi je poklonio, kao pesmicu sam ponavljala reči:
očarana,
začarana,
razočarana,
zapostavljena,
ostavljena… zaboravljena?
Svega devet puta smo se videli pre nego što sam pristala da se udam za njega. Prilikom treće posete mi je doneo na poklon buket crvenih ruža i tu fotografiju. Bila sam srećna. Do dugo u noć sam je gledala i nežno dodirivala pod slabim svetlom sveće. Ivan Filipov, moj Ivan Filipov. Sjaj koji sam videla u njegovim plavim očima kada bi mi govorio o cveću, kao i rupice na obrazima, koje su se pojavljivale dok se osmehivao, bile su dovoljne da pomislim da je on pravi čovek za mene. Glupost! Prošle jeseni sam sa većom pažnjom birala zimske cipele, jer mi je majka napomenula da u naredne tri godine neću dobiti druge!
Ivan Filipov je trebalo da bude uz mene ceo život.
Morala sam bolje da ga upoznam.
Očarana,
začarana,
razočarana,
zapostavljena,
ostavljena… ponavljala sam dodirujući iscrtane brkove Ivana Filipova, na nekada glatkoj fotografiji.
Ostavite odgovor