Moderna pedagogija je jedna divna, ali krajnje iscrpljujuća nauka. Danas se deca gaje po strogo utvrđenim protokolima. Roditelji danas paze na svaki zalogaj, da li je bez glutena, da li su semenke čije organske, da li je sok ceđen u pravom smeru kazaljke na satu. Deca se vode na silne sportove, edukativne šetnje po kiši sa specijalnim kabanicama koje dišu. Svaka njihova trauma se analizira, a svaki pad se tretira kao potencijalni razlog za posetu dečijem psihologu.
Međutim, kada smo mi bili mali, preživljavanje je imalo potpuno drugačija pravila. Roditeljstvo se zasnivalo na dve osnovne komande: „Nemoj da trčiš preko ulice!“ i „Pojedi to do kraja!“.
Jedne davne godine, kada je moj brat imao pet, a ja osam godina, letovali smo sa mamom i tatom u radničkom odmaralištu. To je bilo zlatno doba kada se na plažu nosio jedan suncobran težak petnaest kilograma, frižider-torba puna sendviča i sokova na slamku, i kada je glavni zadatak deteta bio da ne izgori na suncu i da se ne udavi.
Jednog vrelog popodneva, negde između drugog mazanja onom gustom, belom kremom i zidanja kule od peska, mom bratu i meni se, naravno, prijeo sladoled.
Moj tata, koji je tada bio mladić od trideset godina, iz današnje perspektive praktično na početku života, ali u mojim očima tada vrhovni komandant univerzuma, ode do lokalnog frižidera na plaži. Vratio se držeći u svakoj ruci po kornet sa dve ogromne kugle plavo zelenog sladoleda. Do dana današnjeg nisam sigurna koji je to ukus bio. Verovatno čista hemija, dizajnirana tako da nam se boje jezika estetski slože sa Jadranskim morem i okolnim borovima.
„Evo,“ kaže tata, pružajući nam šarene poslastice. „A sad, sedite lepo na peškire i pojedite to, da vam ne kaplje po pesku i da se ne isprljate.“
Logika mog oca bila je besprekorna. Peškir je bio zona gde se jede, suši i spava. Ali, u mojoj osmogodišnjoj glavi se u tom trenutku rodila potpuno drugačija vizija. Zašto bih sedela na vrelom, grebljivom frotiru, kada mogu da spojim dva najveća letnja užitka? Zamišljala sam sebe kao sirenu. Stajaću u plićaku, predivno hladno more će mi hladiti stopala, dok će mi slatki, ledeni sladoled hladiti glavu. Harmonija tela i duha.
Tata je ponovio, ovoga puta malo oštrijim tonom: „Sedi na peškir.“ Ali ja, vođena svojim vizionarskim duhom, praveći se da ne čujem, odlazim pažljivo balansirajući sa onim plavo zelenim tornjem u ruci u plićak.
More mi zapljuskuje prstiće. Sladoled se lagano topi na suncu. Ja ližem onu zelenu kuglu, osećajući se kao apsolutna kraljica. Tata stoji pored mene, sa rukama na bokovima, gleda me i ćuti. Njegova tišina je bila zlokobnija od bilo kakve vike, ali ja sam bila previše zauzeta svojim uživanjem da bih to primetila.
A onda, u jednom nesmotrenom trenutku, moja predivna, zelena kugla se odvaja od korneta. Kao u usporenom snimku, gledala sam kako taj slatki globus pada. Nije pao na pesak. Nije pao na moju nogu. Pao je direktno u more.
Zelena kugla je zaronila, zatim izronila, i počela blago da se ljuljuška na malim talasima u plićaku, polako se mešajući sa slanom, morskom vodom. Moje srce je stalo. Suze su već počele da mi se skupljaju u očima. U današnje vreme, moderni roditelj bi pritrčao, zagrlio dete, obrisao mu suzicu, objasnio mu zakone gravitacije i otrčao da kupi novi, organski sladoled od vanile kako ne bi ostala trajna psihološka trauma.
Ali, podsećam vas, to su bile druge godine.
Moj tridesetogodišnji tata me je pogledao. Na njegovom licu nije bilo ni trunke panike, ni miligrama empatije. Samo ona surova, pravednička smirenost čoveka čije je naređenje prekršeno. „Lepo sam ti rekao,“ izgovorio je mirno.
Zatim se, pred mojim šokiranim očima, sagnuo i zaronio svoju šaku u plićak. Uhvatio je onu mokru, slanu, peskovitu zelenu masu, izvadio je iz mora i zalepio nazad u kornet.
„Eto, sad jedi,“ rekao je, okrenuo se i otišao da čita novine.
Stajala sam u onom plićaku sa kornetom iz kojeg se cedila morska voda niz moju ruku. Gledala sam u taj sladoled. Šta da se radi, pravila su bila jasna, to moraš da pojedeš. Zagrizla sam. Ukus je bio potpuno neopisiv. Slatko, ledeno, pomešano sa jadranskom soli, sa blagim krckanjem peska i pokojeg račića pod zubima.
Danas kada mi moderni poslastičari u fensi kafićima nude „slanu karamelu“ kao vrhunac savremene gastronomije, samo se blago nasmešim. Ljudi moji, vi mislite da ste otkrili Ameriku, a ja sam taj kulinarski avangardni spoj otkrila još kao osmogodišnjakinja, zahvaljujući plićaku, neposlušnosti i čeličnoj disciplini mog oca. Obožavam slanu karamelu. Krckanje peska mi, doduše, malo fali, ali čovek ne može da ima baš sve.
Ostavite odgovor