U komplikovanoj, ali savršeno uštimanoj mašineriji naše porodice, ja zauzimam stratešku poziciju „zlatne sredine“. Moja tetka Vesna starija je od mene tačno petnaest godina, dok je njen sin, moj brat Lazar, mlađi od mene isto toliko. Ta matematika me je postavila u ulogu dvostrukog agenta: za Lazara sam bila dovoljno odrasla da me sluša (teoretski), a za Vesnu dovoljno mlada da još uvek sumnja u moju sposobnost da održim dete u životu duže od dva sata.
Lazar je, treba napomenuti, bio jedinac. I to ne običan jedinac, već „Jedinac“ sa velikim J. Bio je mažen, pažen, i čuvan kao retka orhideja u stakleniku. Vesna je nad njim bdela sa budnošću satelitskog sistema NASA-e. Zato je onaj vreli junski dan, kada je Bane (tada još uvek u statusu „dečka“) predložio da vodimo desetogodišnjeg Lazara na Palić, bio istorijski trenutak.
Vesna nam ga je predala uz spisak uputstava koji je bio duži od Ustava. „Pazite na sunce,“ rekla je dok nam je uručivala torbu težu od samog Lazara. U toj torbi nalazilo se sve što je potrebno za preživljavanje nuklearne katastrofe, a kamoli izleta na jezero: sendviči od tri vrste hleba, sokovi puni vitamina, voda (obična i mineralna), kolači (suvi i kremasti), peškiri, rezervna garderoba za tri godišnja doba, i – kunem vam se – omanji kišobran. „Kišobran?“ pitao je Bane zbunjeno, gledajući u nebo na kojem nije bilo ni oblačka. „Ako pljusne,“ rekla je Vesna smrtno ozbiljno. „Laza ne sme da pokisne. Osetljiv je.“
Stigli smo na Palić. Temperatura je bila 35 stepeni u hladu, a hlada nije bilo. Asfalt se topio, ptice su padale u nesvest, a jezero je svetlucalo zavodljivo i opasno. Kao odgovorna starija sestra od tetke, postrojila sam svoje trupe i održala govor dostojan generala pred bitku. „Slušajte vas dvojica,“ rekla sam strogo. „Nema kupanja. Voda u Paliću je sumnjive čistoće. Puna je algi, bakterija i ko zna čega. Drugo, voda je možda hladna, a Laza je osetljiv. Treće, sunce prži, izgorećemo. Znači, sedimo na obali, jedemo Vesnine sendviče i gledamo patke. Jasno?“
Bane i Lazar su klimnuli glavom. Tačno pet minuta kasnije, scena je izgledala ovako: torba sa kišobranom je bila bačena u travu, a nas troje smo bili u vodi do vrata, vrišteći od sreće. Bilo je divno. Zaboravili smo na bakterije, na UV zračenje i na Vesninu orhideju. Prskali smo se, ronili, Lazar je skakao Banetu sa ramena, a ja sam glumila morskog psa. Bili smo slobodni, divlji i neodgovorni.
Mali, tehnički problem nastao je u trenutku kada smo odlučili da izađemo. Dok smo izlazili iz vode, primetila sam da nešto nije u redu sa spektrom boja. Moji kupaći kostim, nekada plav, sada je bio neodređeno močvarne boje. Ali to je bio manji problem. Pogledala sam Lazara. Dete je bilo zeleno. Ne „malo zelenkasto“, ne „blijedo“, već zeleno kao Hulk u ranoj fazi transformacije. Palićke alge, u kombinaciji sa muljem, stvorile su na njegovoj nežnoj, „maženoj i paženoj“ koži postojanu patinu. Kosa mu je ličila na morsku travu.
U glavi mi je odjeknuo Vesnin glas: „Laza je osetljiv…“ „Bane,“ prošaputala sam u panici, „ako ga Vesna vidi ovakvog, ubiće nas. Misliće da je dobio zelenitis celog tela.“
Počela je operacija „Dekontaminacija“. Odvukli smo Lazara pod one hladne tuševe na plaži. Trljali smo ga Bane i ja kao da ribamo zagoreo tiganj. „Jao, peče!“ žalio se Lazar. „Ćuti i trpi,“ siktala sam. „Ovo je za tvoje dobro. I za naš život.“
Skinuli smo prvi sloj zelene, ali je i dalje imao onaj sumnjivi sjaj. Spakovali smo se u auto i odjurili u moj stan na drugo poluvreme čišćenja. Tamo je usledilo tuširanje toplom vodom, šamponiranje, pa čak i malo maminog pilinga za lice (što Lazi nismo rekli). Na kraju smo ga namazali mlekom za telo da miriše na bebu i da sakrijemo miris barskog mulja.
„Slušaj me sad dobro,“ unela sam se Lazaru u lice, držeći ga za ramena. „Kada dođemo kod mame, ni reč o kupanju. Reći ćeš da smo šetali. Da smo jeli sladoled. Da smo gledali labudove. Ako pita zašto ti je kosa mokra, reci da smo se umivali na česmi jer je vruće. Jel’ jasno?“ Lazar je klimnuo svojim velikim, nevinim očima. „Jasno, seko.“ „Ovo je naša tajna. Muška tajna,“ dodao je Bane konspirativno.
Stigli smo pred Vesnin stan. Srce mi je lupalo. Ušli smo. Vesna nas je dočekala na vratima, zabrinuta ali nasmejana. „Jeste li se lepo proveli? Jeste li se pazili sunca?“ pitala je.
Ja sam otvorila usta da izgovorim pripremljenu laž o šetnji i patkama, ali me je jedan mali, veseli glas preduhitrio. „MAMA!“ uzviknuo je Lazar, sijajući od sreće i izdaje. „Bilo je super! Plivali smo satima! Skakao sam Banetu sa glave, ronio sam do dna, i popio sam pola Palića!“
U sobi je nastala tišina. Bane je gledao u plafon. Ja sam gledala u pod, čekajući da se otvori i proguta me. Vesna je gledala u Lazara, pa u mene, pa u Baneta. Videla sam kako joj se zenice šire dok procesuira informaciju: Popio pola Palića. „Ali…“ počela je Vesna, „rekla si da se nećete kupati?“ „Pa…“ promucala sam, „bilo je vruće. I imali smo kišobran!“ dodala sam besmisleno.
Srećom, Lazar je bio toliko euforičan, toliko srećan i, što je najvažnije, toliko živ i zdrav, da Vesna nije imala srca da nas strelja. Samo je uzdahnula, onako kako majke uzdišu kada shvate da ne mogu zaštititi decu od života (i od neodgovorne sestre), i rekla: „Dobro. Odmah u kadu, da vas ja operem kako treba.“
Danas, mnogo godina kasnije, taj mali zeleni dečak je odrastao čovek. Lazar je lep, zdrav, uspešan i, što je najvažnije, imun na sve vrste bakterija zahvaljujući onom gutljaju iz Palića. A mi? Bane i ja sada gledamo njegovu ćerkicu, našu malu sestričinu. Ona je ista on: mažena, pažena i čuvana. I samo čekamo prvo sledeće vrelo leto. Vreme je da se tradicija nastavi. Vodimo malu na Palić. Red je da se i ona malo očeliči i pozeleni, a Lazar… pa, Lazar će morati da nam spakuje barem kišobran.
Ostavite odgovor