JANDRA

 Žvakao je poslednji zalogaj i istovremeno brisao oštricu o nogavicu suknenih čakšira. Sklopio je brisu i stavio u džep. Namrgođen, pogleda  u tmurno nebo i dovikne ženi:

 „Velinka, ajde da požurimo da nas ne uvati kiša.“

 Do ručka su natovarili pola voza tuluzine a za posle ručka ostalo je još tri kupe. Jandra, ime mu je bilo Andreja, je bacao snopove tuluzine, a Velinka gore, na kolima, denula.

 Bila je vešta i snažna. U mnogim stvarima je mogla da se meri sa svakim muškarcem. Posmatrao ju je dok je radila, a kad se uspravila i nadlanicom obrisala znoj sa lica, primetio je koliko je još uvek lepa. Voleo ju je neizmerno, ali od kako im je umro trogodišnji sin, oboje su se promenili. Nije više bilo žara u njihovim zagrljajima. Dotadašnju strast zamenila je uzdržanost.  A onda je taj događaj od pre dva i po meseca potpuno razorio njihov već poljuljani zajednički život.

Dan uoči  Svetog Ilije, popodne, Andreja je došao kod komšije preko bašte, brice, da se obrije. Inače, brica je u selu bio poznat po dve stvari: bio je neženja (pričalo se da je pederaš), a još više  po tome što mu je jezik bio brži od pameti. Po prirodi posla bio je dobro obavešten, voleo je da istakne to da eto brica sve zna, pa se trudio da što pre po selu raširi sveže tračeve i neproverene vesti. Dok je ubrusom brisao ostatke sapunice sa Jandrinog lica, brica zastade, osvrnu se da proveri da li su još uvek sami u verštetu  i skoro šapatom mu reče:

 „Komšija, nije moje da se mešam, ali tvoj pobratim Stojan, ovde, pijan, a nismo bili sami, pričo je kako ima nešto sa tvojom Velinkom. Falio se da je jebo.“

 Jandra se samo trže, znao je: vest se od usta do usta prenosi, širi. Ne reče ništa, plati brici i uputi se pravo u kafanu gde ga je pobratim čekao da po običaju odigraju koju partiju tablića.

 Sa Stojanom se poznaje od detinjstva. Išli su zajedno u školu, zajedno se momčili, delili najintimnije tajne. U najtežim trenucima kad su on i Velinka izgubili nevelikog Dušana, Stojan im je bio najveća podrška. Primetio je doduše Andreja, nekoliko puta kako Stojan krišom posmatra Velinku, ali nije mu zamerao. Čak ga je u neku ruku razumeo. Još se nije oženio, a mladost ište svoje. I nije on bio jedini muškarac koji merka Velinku.  Imao je Stojan i jednu, moglo bi se reći, neobičnu osobinu. Kad bi se napio, inače ćutljiv, jezik bi mu se razvezao. Tako pijan voleo je da se istakne, da bude u centru pažnje. Hvalio se, što-šta izmišljao, preuveličavao svoju ulogu u pojedinim događajima. Tako je, naprimer, pričao kako su u Sefkerinu na Mandalini, seoskoj slavi, on i pobratim Jandra iz kafane isterali sve goste. Ustvari, priča je bila malo drugačija. Dok su dva pobratima  lumpovala, zakačili su se sa lokalnim momcima oko toga kome će dalje da peva pevačica. Reč po reč, prepirka preraste u svađu, a svađa u tuču. Kad su počele da lete stolice i flaše, kad je postalo gusto, njih dvojica su sa isukanim brisama čuvajući jedan drugom leđa i uspeli da časno klisnu iz kafane. Još više je voleo da priča, uglavnom izmišljene švalerske podvige. Kako je uskakao kroz prozor kod jedne udovice. Pa kako je svukao do gola ženu šefa stanice dok je ovaj igrao šah sa otpravnikom vozova. Svoje priče je ukrašavao pikantnim detaljima, tako da slušaocima koji su ga slušali otvorenih usta nije bilo važno da li je to što priča istina ili ne.

“Kolko da te čekam. Gde si do sad?”, veselo dobaci Stojan kad je spazio pobratima na vratima kafane. Ovoj ne odgovori već u dva koraka priđe stolu i prosikta kroz zube:

“Šta si pričo kod Caprđe u berebernicu?” Stojan preblede, pa pocrvene i saže glavu.

 “Šta si pričo?” Stajao je tako još trenutak Jandra, a onda se brzo okrenu i izađe iz kafane.

 Kod kuće je zatekao Velinku kako postavlja sto za večeru. Odmah je primetila da nešto nije u redu. Ćutali su oboje. Sipala je jelo prvo njemu pa sebi  i sela za sto. Stajao je pored stola ćuteći. Mučna tišina je pritiskala sobu.

 “Kad te je Stojan jebo?”, tihim glasom upita Jandra.

 “Šta pričaš Andreja?”, žestok šamar senu i zažari joj obraz.

“Kad te jebo? Govori!”, ona se pridiže sa stolice sa suzama u očima.

 “Niko, i nikad. Boga mi”, novi šamar još jači, vrati je silovito u stolicu.

 “Lažeš!”, sad viknu Jandra i ponovo zamahnu.

“Niko i nikad, Dušana mi”, zajeca Velinka.

 Kad ču ime pokojnog sina, ruka mu klonu i on izađe u avliju.

Živeli su tako, ćuteći iz dana u dan. Progovorili bi tek pokoju reč. Išli su na njivu, vraćali se. Jandra nije nigde izlazio. Pušio je i ćutao. Spavali su malo. On u pretsoblju na pokrovcima i bundašu, ona u krevetu u sobi. Obrali su kukuruz, posekli i vezali tuluzinu i evo sad je voze kući. Izdaleka je poznao konje, a i njega po pokretima i hodu. I Stojan je vozio tuluzinu.  Na tri duži od sela, Stojanu se odvezao pajvan, i snopovi tuluzine se rasuše po putu. Više od trećine tereta spalo je sa kola. Kad su se približili, Andreja se obrati Velinki.

 “Ti nemoj da silaziš. Ostani gore.” Jandra zaustavi zapregu i niz pajvan se spusti sa “voza”.  Ne govoreći ništa uzme jedan snop i baci ga gore na Stojanova kola. Zajedno su ćutke utovarili svu tuluzinu, prebacili pajvan preko snopova, zategli ga i vezali. Kad su završili, Stojan pružajući ruku progovori:

 “Pogrešio sam pobratime. Oprosti mi.”

 “Nemam ja više pobratima”, odvrati, ne prihvativši pruženu ruku Andreja, polako se okrenu i uputi ka svojim kolima.

 Dok je ispregao i namirio konje, već je uveliko pao mrak. Andreja se oprao dopola dok mu je Velinka iz bokala nalivala vodu, obrijao se (od Svetog Ilije nije više išao kod brice), obukao čistu košulju i rekao Velinki:

 “Idem ja. Neću dugo.”

 Rominjala je sitna kiša kad je Jandra stigao pred birt.  Nije ulazio u kafanu već je kroz dvorišni prozor virnuo unutra. Iz poluprazne sale dopirali su zvuci tambura i pesma. Stojan je sedeo za stolom a oko njega u polukrugu je svirala ciganska banda. Naručivao je i ispijao po dva pića odjednom.

“Muzika!”, promuklo je vikao, “samo za dva pobratima. Daj ponovo onu našu.”

I tamburaši bi tiho, onako kako bi im Stojan gestom zapovedao zasvirali pesmu uz koju su njih dvojica lumpovali. “Sent Tomašu Lazo hej”. Andreji se steže grlo, odmakao se od prozora i uputio u mrak. Nije krenuo ka svojoj, već ka Stojanovoj kući. Kiša je prestala, oblaci se malo razišli i sad je već mogao da razazna obrise dudova u Stojanovom sokaku. Stao je pored duda nešto pre Stojanove kuće. Zapalio je i žudno udisao dimove. Pušio je već treću cigaru kad ugleda Stojana pri slabom noćnom svetlu kako pomalo posrćući ide prema njemu. Ugasio je do pola popušenu cigaru i drhteći celim telom pribio se uz dud. U ruci je držao otvorenu brisu. Sada je sasvim razgovetno čuo Stojanovo šljapkanje po baricama i otegnuto tiho pevanje “Sent Tomašu Lazo hej”. Sačekao je još malo, a onda iskoračio iz duboke senke pred Stojana.

 “Jesi to ti pobratime?” upitao je Stojan i zastao,  jedva dva koraka udaljen od Andreje.

 “Pogrešio sam pobra…”

 Udarac je bio brz i snažan. Jandra je levom rukom još više privukao Stojana na oštricu, a onda dvaput zavrteo brisu i izvukao je. Krv je šikljala iz Stojanovog stomaka. Pokleknuo je  i lagano se skljokao na blatnjavu putanju. Jandra je drhtavim rukama obrisao krvavu brisu o nogavicu pantalona sklopio je i stavio u džep. Mesec se za trenutak pojavio iza oblaka i obasjao zgrčeno telo i lokvu krvi.

“Bože, kolko krvi.  Kao kad zakolješ svinjče”, prolete kroz glavu Andreji i on posrćući potrči niz sokak.