Чежња

Понекад највеће приче остају неизговорене.
Само као чежња која не пролази, већ тихо живи у нама.

Крај дана још увек није носио освежење које су сви прижељкивали.

У граду је било неподношљиво за дисање — од испарења асфалта и аутомобила.

Одлучио је да бициклом оде до првог села и посети свог пријатеља.

Већ на изласку из града осетио је лакши ваздух. Дисао је лакше.

Брзо је стигао на капију пријатеља. Сокаци су били празни — сви су се повукли у хлад соба.

Завезани пас је почео да лаје нервозан због непознатог човека.

Пријатељ се појавио на вратима куће и позвао га да уђе.

Били су пријатељи одавно, али их је живот једно време раздвојио. Случајно су се срели на пијаци, па га је позвао да дође кад год има времена.

Знали су се са факултета. Његов пријатељ је студирао ветерину, али није завршио. Вратио се на имање, оженио се и стварао породицу.

Он је, с друге стране, завршио машински факултет и запослио се у доброј фирми одмах по завршетку студија.

Никада се није оженио. Увек се нешто испречило свакој његовој вези.

Мислио је да му је то судбина и није се много секирао. Прихватио је да живи сам.

Само би понекад осетио да му треба жена, више као пријатељ, са којом би могао да разговара о свему и да брине о њој.

Године су већ прошле. Ближио се педесетој.

„Хајде, улази, још увек се не дише у том паклу напољу. Добро ми дошао, баш ми је драго што те видим“, поздравио га је срдачно и увео у пријатно охлађене собе.

„Мислио сам да ли ћу те затећи, али веруј да је овде много пријатније него у граду. Тамо од бетона и асфалта не може да се дише. Тако да ми је већ боље чим сам изашао ван последњих зграда.“

„Верујем ти. Па знам како је паклено на пијацама. Мало ли сам пута остајао без даха.“

Ушао је и сместили су се у соби. Послужио га је пријатно хладним пивом.

„Сад ће моја жена да скува кафу.“

„Нема потребе да мучиш жену, ја сам више онако у пролазу свратио, само да изађем из стана. Сигурно имате и обавеза, немој да ми буде непријатно, да реметим ваш распоред обавеза.“

„Ништа ти не реметиш, опусти се. Данас не идемо више у њиву. Ленаа!“

Однекуд се чуо одговор:

„Идем!“

Убрзо се појавила жена на вратима.

„Ево ме, шта је било?“ рекла је ушавши у собу. „О, па ти имаш госта“, изустила је мало збуњена, није очекивала никог.

„Да, то је мој пријатељ са факултета, упознајте се.“

Пришла је знатижељно посматрајући новог човека и пружила руку према њему.

Устао је са столице и уз благи наклон прихватио њену руку, изговарајући своје име:

„Миша, драго ми је. Извините ако сам нарушио ваш мир“, мало се збунио, али се учтиво представио.

„Значи овај мој је стварно ишао на факултет“, насмејала се. „Нисам му веровала, али сад морам, ви сте живи сведок да је барем био уписан“, шалила се.

„Е, ето, кажи, Мишо, какав сам ја био студент, она ми никако не верује, а индекс нисам хтео да јој покажем, нека мисли шта хоће“, рече њен муж, не гледајући у њу.

„Скувај нам две кафе“, изговорио је обично.

„Па скуваћу три, ако дозволиш, и ја хоћу да попијем“, задиркивала га је због његове непажње. Као и увек. Није јој никад рекао молим или хвала, само је тражио то што је хтео.

„Наравно, ко теби може да забрани да пијеш кафу са нама“, рекао је опет не обраћајући пажњу на њен пецкајући тон.

Изашла је из собе.

„Ето, видиш, пријатељу, шта ти је женско, увек има неку замерку, допуну, исправку, било шта, само да је њена последња“, обраћао се пријатељу.

Миша је успео да дође себи и да проговори, шалећи се:

„Немој тако, све има своје предности и мане. Није лако и када си увек сам. Жена ти је, чини ми се, добра. Мислим, вредна, тако изгледа“, почео је да се исправља сам у страху да га пријатељ не разуме погрешно.

„Ма да, добра је, само мало на своју руку, али не могу да се жалим, вредна је и у кући и на њиви помаже. Него, причај како ти живиш.“

Био је крупан, снажан, није много обраћао пажњу на никог, рекло би се од тешког рада, а мало и сиров. Изгубио је финоћу у опхођењу са људима, говорио је гласно и терао увек на своју страну било који разговор.

Миша је био затечен појавом Лене. Оставила је на њега утисак чистоте и честитости. Жена ведрог духа, око усана јој је титрао лагани осмех чак и кад је покушала да опомене мужа благо на његову непажњу. Складно грађена, а опет крепких покрета, а из њених очију се назирала нека нежност и тиха чежња.

Све то је видео у тренутку када ју је угледао и није могао мирно да мисли о њој. Ни тада, а ни наредних дана.

Некако је наставио разговор с пријатељем. Она им се придружила уз кафу. Није могао да је не гледа са уживањем, ма колико покушавао да скрене поглед са ње и да води обичан разговор.

Изашла је из собе мирно, оставивши их да разговарају о свом момковању. Тако је рекла.

Остао је још мало, а онда је пошао кући.

Тек када је изашао и опростио се са њим на капији, пустио је својим мислима на вољу. Тренутак кад је угледао и чуо њен глас остао му је урезан у мислима. Слика њене фигуре и осмеха око усана, боја гласа, више му није давала мира.

„Од свих жена нашао си да се угледаш у жену пријатеља“, прекоревао је сам себе.

Али узалуд — њено име му није давало мира. Чинило му се да га је изговарао у тишини своје куће. Није ништа мислио одређено о њој, само је њен лик заузео читав његов простор. Па је сада свуда видео те очи, усне, косу и чуо трептај њеног гласа.

Знао је да је то немогуће, да му се никада неће остварити та чежња, али није могао другачије.

Наредних дана је почео да вози бицикл по том крају, све у нади да ће је видети. Тек понекад би је видео у пролазу. Није смео више да свраћа код њих. Плашио се себе.

Она га је увек видела и јавила му се мало стидљиво,Брзо мењајући правац погледа.

Тог дана је налетео на свог пријатеља. Овај му се обрадовао и позвао га да дође у недељу код њих на вечеру, праве малу свечаност, чисто окупљају драге људе како би се мало дружили и обележили ћеркин рођендан.

„Не знам, видећу ако будем слободан“, почео је да врда, није био сигуран како ће издржати вече у њеној близини.

„Ма шта не знаш, човече, дођи. Баш ми је драго што сам те нашао, а и на Лену си оставио добар утисак, стално ми сада говори: видиш како је твој пријатељ обазрив, а не као ти“, смејао се, „тако да дођи слободно, добродошао си.“

Шалио се.

„Зашто је морао то да ми каже“, мислио је када је остао сам. „Сада тек нећу моћи да је ослободим из својих мисли. Значи она мисли да сам уљудан. Па и јесам. Овај јој је сигурно досадио својом грубошћу.“

Чим је то помислио, укорио је себе. Покушавао је да заузме мисли другим обавезама, али узалуд. Лена је лебдела око његове главе.

Премишљао се да ли да оде или не, али ипак је одлучио да иде на ту вечеру. Барем да је гледа, ако не може да је има.

Окупило се неколико парова, без деце, само њихови блиски пријатељи. Дошао је мало касније. Донео је букет цвећа Лени. Била је јако изненађена пажњом.

Причали су, шалили се, пуштали су музику. Лена је била ангажована скоро у свему. Гледао је из прикрајка, а разговарао са осталима. Било је пријатно дружење.

У једном тренутку су и заиграли. Он се устручавао, али га пријатељ увуче у игру. Поред ње.

Ухватио је за руку и премро од неког осећања прожетости. Као да се цело њено биће прелило преко тог додира у њега. Обузела га је топлина која се ширила од главе па наниже. Дисао је дубоко да поврати дах.

Пријатељ му је баш тада наздравио:

„Живео, драги мој пријатељу!“

Узео је чашу, куцнуо се са њим и попио је наискап.

Гледао је у њене очи преко ивице чаше и она у његове. Разумели су све.

„Ех, Лено, Лено…“ прошапутао је тихо.

„Еххх…“ одговорила му је промуклим гласом, окренула се и стала испод руке свог мужа. У његовом загрљају.

У том једном „Ех“ стало је све неизговорено, а пожељено.

Славље се завршило, свако је отишао својој кући, а он је са собом понео уздах који је само он чуо.