Kao da su plesali. Dodiri bez uzdisaja. Pogledi bez treptaja. Konačno samo njih dvoje, u holu stare destilerije. Vino je bilo njegova velika ljubav, možda i najveća nakon nje.
Usne su mu bile suve. Tako je očajnički želeo da je ljubi, ali znao je da ne može. Ako ništa drugo, bio je srećan što ga je poslušala, pred njihov poslednji susret ponela je berbu koju je odabrao za nju one noći… Njegov prvi dar. Bila mu je sve bliže, osećao je svaki treptaj njene sene na sebi. Srce mu je ubrzano lupalo unoseći nemir, strast, želju i strah… Sva ta osećanja nasumično su prožimala izvitoperenu dušu.
Konačno mu pade u zagrljaj, a opojne note zaigraše između njih, golicajući mu nozdrve. Očekivao je bar osmeh, ali ni to nije dobio. Samo hladnoću na tom prelepom licu, koja mu je i tokom poslednjeg plesa pravila ranu na duši. Blizina ih je udaljavala. Kratak uzdah. Široke zenice koje su dosezale daleko iza njegovog pogleda. Krupna crvena kap oboji tlo ispod njih. Ubrzo je trula daska upila još nekoliko istih.
Sklopila je oči. On je za njom. I tada je izvukao nož iz njenih grudi.
Gotovo je. Očaj i patnja više ne postoje. Biće samo njegova i ničija više. Svaku kap njene krvi zarobio je u drugu flašu i poređao ih po zidovima oko sebe. Tako će ga pratiti uspomena na požudu i greh. Svakim udisajem sladiće ga sećanje na neizmernu ljubav. Svaki gutljaj stvaraće neostvarene uspomene na nešto što je moglo biti.
Ipak je učinio za nju više nego bilo koji drugi muškarac. Pružio joj je besmrtnost.
Ostavite odgovor