Krvotok

Priča “Krvotok” je ušla u uži izbor konkursa “Kroz Srbiju s ljubavlju” IK Portalibris i objavljena je u zajedničkoj zbirci kratkih priča u oktobru 2026.

Nikada Drina nije bila samo reka, iako tako izgleda. Kreneš li njenim tokom, od samog početka, svaki kraj i svako mesto imaju neki svoj poseban svet, svoj univerzum. I premda se svaki od prethodnog razlikuje kao nebo od zemlje, iako su neki s ove a neki s one strane, svi su vezani jednom neraskidivom vezom. Drina ih je sve zauvek povezala svojim krvotokom, svojom zelenom žilom kucavicom iz koje svaki od njih crpi životnu energiju. Koliko god puta da čovek pređe njene mostove, svaki put Drina mu uzima po jedan deo, otkida parče po parče duše i drobi ih u svojim talasima. Istina je da ko se jednom zagledao u njene čarobne vode, uvek joj se mora iznova vraćati, kao opčinjen i omađijan. Najlepša je u svom hodu kroz Srbiju, iako u nju stiže kao "dođoš", tražeći svoj spokoj tamo gde je najviše vole.

Foča je prvi grad gde Drina počinje svoje putešestvije kao derište - nemirno, neozbiljno, kao da trči i ne gleda gde će pasti. Ovde se još uvek vidi da je to planinsko dete - brza je, bučna, ludira se, srlja, udara o stene i kamenje svojom mladošću i poletom, prevrće se iz besa. U Foči je Drina kao ono dete za koje kažu "takva je, ne mogu joj ništa". A ona silovita, jurca, igra se skrivalice sa ribama, prska svakoga ko joj priđe blizu i istinski uživa u tome.

Po ulasku u Višegrad, Drina je sada malo odrasla i kao da je shvatila veličinu i težinu ovog velelepnog grada. Nije više dete, ali nije ni žena. Tu se zapravo Drina prvi put zaljubila, onako jako, mladalački, platonski. Znala je ona da nema šanse kod njega - previše je lep, kao kameni Apolon, savršen, gord i tako nedostižan. Umiljava mu se ona, obleće oko njega, kao slučajno ga prsne sa par kapljica svoje studeni, ali Višegrad, veličanstven i moćan, svestan svoje grandioznosti, tek baci poneki pogled na njene zelene vode i potom okrene glavu sa poluosmehom. Drina se postidi, pa se malo umiri, pa teče sporije, pa se vrti oko stubova Mehmed-pašinog mosta i izviruje iza njih ne bi li mu izmamila još neki osmeh, ali on je tako škrt i štedljiv sa njima. Najzad, ne preostaje joj ništa drugo nego da pokunjena nastavi dalje, noseći ga u srcu kao nikada prežaljenu ljubav. Višegrad je jednostavno nedostižan, i od bolnog saznanja koje je kida na komade, ona nekako gubi svoj mladalački žar i žestinu i razočarana se povlači iz njegovog života.

Zbog neostvarene ljubavi sa Višegradom, prebegla je u Srbiju gde je isplakala more suza. Zato je kod Bajine Bašte tako široka. A Tara ju je dočekala zaštitnički, kao majka koja širi ruke svom čedu i prima je u svoj zagrljaj da je uteši i da joj kaže da će sve biti u redu, kao što uvek i biva nakon ljubavnih jada. A tu su i ljudi - neki baš mirni, radosni i veseli ljudi koji vole njenu boju, njen miris, njen odsjaj kada se kupa na suncu. Ovde se Drina oseća dobrodošla i slobodna kao ptica na grani, oporavlja se od svojih ožiljaka na mladoj duši i uživa u pričama ribara kojima velikodušno poklanja plodove iz svojih nedara. I oni je hvale, pišu joj pesme, pevaju o njoj, prave razne proslave u njenu čast - toliko joj je ovde lepo da prosto ne želi da ode nigde dalje. Ali mora. Takva joj je sudbina.

Teška srca se Drina pozdravlja sa Bajinom Baštom i odlazi dalje, u nepoznato, u mirnije i manje naseljene krajeve, ali se stalno okreće za sobom želeći da upije u sebe sve divne uspomene koje će poneti odavde. Sad već žena, svojim daljim tokom usput naiđe na tek poneko malo življe mesto, i levo i desno. Ponekad im napuni čamce do ruba, bez plana i besa, a oni joj ne zameraju. Ćute čak i onih leta kada, uz vodu, sebi prisvoji i neki život.Tu negde, kod Rogačice ona naglo počne da krivuda i tu se vidi njeno predomišljanje da bi možda ipak trebalo da se vrati u Bajinu Baštu ... kad pred njom pukne vidik koji je prosto opčini i povuče dalje. Nema ona ovde neku dubinu. Leti nekada bude toliko plitka da se može pregaziti. Drina ovde uživa da se našali i sa Bačevcima i sa Fakovićima, pa uprkos malom vodostaju se trudi da bude što klizavijeg kamenja u svom koritu i što ledenije vode. Nije duboka, ali preko kamenja jurca tolikom silinom da se negde u visini Stanatovića zaceni od smeha kada meštani pokušaju da je pređu, a u stvari pređe ona njih!

Sada već zrela žena, Drina se malo raskrupnjala i poželela da vidi i ostatak sveta. Uplašila se namah da će joj život biti previše kratak za sve te lepote i avanture koje je čekaju. Kraj Ljubovije i Bratunca je prošla žureći, a tako bi volela da je mogla malo da se zadrži i upije u sebe njihovu lepotu i dušu njihovog naroda! No, toliko stvari je još čeka, a vremena je sve manje i ona mora dalje! Samo se u prolazu par puta osvrnula i ostavila ponegde svoj trag - skrivenu plažicu, ostrvce ili zaliv u nečijoj adi da je slučajno ne zaborave.

Daljim svojim tokom, Drina se pred Malim Zvornikom prvi put u životu srela sa drevnim bedemima koji su je vojnički strogo gledali sa visokih litica. Tu je zastala zbunjena i toliko vode je nakupila u svojim skutima da se izlila na sve strane - nikada nije bila šira! Počela je da se zaustavlja, da muca, i kada su je dobro izrešetali svojim pitanjima ko je, odakle je i kuda ide, tek tada su je pustili da krene dalje - ali polako! Ovdašnji ljudi su iskoristili njen momenat nepažnje i na obali brže - bolje načičkali bezbroj malenih kućica na stubovima pobijenim u zemlju. Da, hteli su je zarobiti, ali su stubovi govorili da su je se u isto vreme i plašili. Dovoljno bi bilo da samo malo jače povuče rub svoje haljine i svi bi popadali kao kula od karata!

Sada već kada su godine pritisle, pokretljivost Drine se negde pred Loznicom polako smanjila. Ovde je njen tok bio dosta mirniji, spokojniji, i kao da nije htela da se nameće, prolazila je mimo nje gledajući svoja posla, puna svojih briga i životnih mudrosti. Nekada kada je bila mlađa bi volela da zaviri kroz svaki prozor, da uđe malo u svako dvorište, ali sada je više cenila svoj mir i spokoj. Zapravo, Drina je sa Loznicom bila na Vi. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje - svako je gledao u svoje dvorište. Znala je Drina da neće još dugo. Osećala je to u svom kamenju, trnulo je na svaku promenu vremena, nije više osećala ono mladalačko strujanje kroz svoje žile. Pritoke koje je pre oberučke prihvatala kao svoja čeda, sada su joj sve više išle na živce kao dosadna derišta i gledala je da ih što pre prođe, bez suvišnih razgovora. Ionako su joj sada samo bile na teretu. Nije mogla više da se nosi sa svime time. Preteško je postalo ovo breme.

Nad Račom sunce je na zalasku, a Drina se oseća tako umorno. Kada bi samo mogla zaspati dugim, mrtvim snom i spavati celu večnost! Mnogo toga se nakupilo u njenim nedrima, u njenoj duši i srcu. Videla je mnoge krajeve, mnoge ljude, sreće, boli, sećala se svoje mladosti, nestašluka, lude ljubavi ispod drevnog kamenog mosta, toplote i sunca ispod Tare ... Ceo život proleteo je pred njom. To je to, zar ne? Da li i stari ljudi osećaju ovakav umor kada dođu na sam kraj života, pitala se. Jer ovo i ne može biti ništa drugo nego kraj. Da li boli? Da li je hladno? Da li će biti usamljena? Da li će biti mrak? Hiljadu pitanja joj je prolazilo kroz glavu, a ona nije znala odgovor ni na jedno od njih. A nikoga nije imala da pita. Sakupila je poslednje atome svoje snage koji su još ostali u njoj i jurnula hrabro napred. Poslednji put. Sa leve strane je osetila tako silovit udarac da više nije stigla da izrodi nijednu misao. Nestala je u naletu žustre mladalačke energije Save koja je kasnila na sastanak sa Dunavom i trčala je bez daha i zaustavljanja. Nije ni primetila da je sa sobom povukla staricu Drinu. Jedino što je osetila tog momenta je panika da je Dunav neće čekati na dogovorenom mestu ako zakasni. Mladost je sa sobom donela mirise velikih gradova, asfalta, benzina, damskih parfema i prosute kafe, koji su bili toliko jaki da su prevladali Drinin miris planine, jaganjaca, domaće pite i divljih trava. Sve se rastočilo u jednom trenu, gde prestaje legenda, a počinje gužva. Za Drinu više niko nije pitao, nju ovde više niko nije znao. Ostao je samo pramen zelenila koje se za Savin plavi kaput zakačio na obodu, kao paučina.