– Ovo što sam malo pre rekao, da u stvari ne postojim, vidim, slažeš se sa tim?
– Naravno. Ja i Ti ne postojimo u očima današnjeg sveta.
Radimo noću, a spavamo danju. Nismo deo potrošačkog društva, jer nemamo kad, a nemamo ni sa čim. Mada, tu je suština, da nemamo potrebu za tim. Dalje, ne padamo na poruke koje sistem šalje u etar, jer, okreni se oko sebe, očigledno je iz kojih razloga. I nismo u dužničkom ropstvu, koje čini osnovnu polugu ovog kapitalističkog sistema.
U ličnoj karti mi stoji adresa na kojoj je kuća srušena, a na njenom mestu, podignuta je zgrada, naravno koja nije legalna.
Platu primamo u koverti, jer nismo prijavljeni, jer smo tako jefitniji za nosioca kapitala ovog propalog preduzeća.
Jednostavno, mi smo slobodni – dakle ne postojimo u očima sistema. Nema nas na radaru.
Kakva je kod tebe situacija?
– Tako je, od nas nikakve vajde nema. Ne mogu nas kontrolisati, uceniti, zastrašiti.
Što se lične karte tiče, istekla je pre dve godine. U onoj staroj, stoji adresa stare kuće, a poslednje što sam čuo jeste da je drvo niklo na krovu, i kad je poraslo, od težine, krov se urušio.
– Mi i zvanično ne postojimo. Sistem nas ne prepoznaje. Zaboravljeni od svih, prepušteni na milost ovom vremenu. Nikakav zakon se ne može primeniti na nas dvojicu…
– Osim onog moralnog zakona, koji je s godinama prerastao u nepodnošljiv teret na našim leđima.
– Upravo tako. Vidiš, na to si trebao ukazati Nadi. Da postoji i ptičja perspektiva sa koje se može sagledati sam život….Da čovek, uvek, može da progleda…
– Mogao sam. Ali izazvao bih samo kontra efekat. Epidemija defetizma vlada. Zahvatio je i staro i mlado. Ljudi se olako predaju i jednostavno ne žele otrežnjenje. Većina će reći kako je za njih kasno, ili kako je to nemoguće danas…
– Tu sam te čekao. To je tačno. Dakle, ne treba im objašnjavati, oni to znaju, oni to žele, oni se tome nadaju. Treba ima pokazati put ka tome…
– Nešto imaš na umu, nastavi…
– Ako u jednoj prostoriji imaš određenu grupu ljudi, i ako se većina njih plaši da izađe napolje, iz bilo kog razloga…Kod tebe će početi da se razvija sumnja, kako je njihov strah opravdan…
Dakle, deo tog straha preće i na tebe…
Ali, šta ako neko izađe iz te prostorije napolje, pa za sobom „povuče“ još nekog, pa još nekog…
– ….Strah će vremenom nestati, jer će videti da nije bio opravdan.
– Dabome. Vidiš li na šta ciljam….
– Vidim. Ptica koja je provela život u kavezu, misli da je letenje bolest…
– Mrzim tu izreku. Pre sam je voleo, danas je postala izlizana, jer je dosta bednika koriste kao životnu valutu. Samo je koriste, a u kavezu su. I lepo im je u kavezu, pa onda kroz te rešetke drugima, koji su u kavezu pored njih, dele lekcije.
– Licemerje je zastava novog doba. Barjak pognutog čoveka…
– Nego, da se vratimo ovoj našoj Ideji. Da li si primetio kako danas nema ni ideologija? Nema ni novih, iako su nove ideologije ustvari one stare, samo obučene po poslednjoj modi…
Dakle, sve na šta se čovek mogao osloniti, kako bi životu dao neki smisao, je porušeno. Ostao je samo novac kao garancija sigurnosti, sredstvo pomoću kog snovi postaju java, dokaz da si živ.
– Tako je… Ljudi se nadaju revoluciji, stvorenom pomoću love…
– A umesto nje dobiju naočnjake, da vide samo ispred sebe…
– Gde je, eto slučajnosti, još veće brdo love, koje može biti njihovo…
– Zbog svega toga mi moramo krenuti u akciju. Izazvati onaj efekat leptira.
– Slažem se. Imamo sve uslove ispunjene.
– Čoveku ne trebaju ti uslovi, ne treba mu ništa osim unutrašnje potrebe za promenom, osim te želje da baci kamen i da pokrene niz krugova u vodi.
– Mislim da se nikada pre nismo ovako složili oko nečega. Zapiši to sve, dok ne skuvam kafu. Rasanio si me sa ovakvom postavkom. Vidim da imaš plan…
– Naravno, slušaj me….
Sećaš li se onih tipova koji su prodavali večernja izdanja štampe? Uvek na prometnim mestima u gradu, gotovo su recitovali šta se nalazi u novinama.
– Sećam se, kako ne. Može da priča ko šta hoće, oni su znali kako se prodaje….
– Naravno. Vikali su ulicom naslove, ali to su u stvari bile parafraze tih naslova. Dakle, malo iskrivljena slika, njihova intepretacija. A, ako ni to ne bi pomoglo…često su znali da govore ono što se ni ne nalazi u novinama, ali za šta su znali da bi stvorilo potrebu kod ljudi da iste i kupe.
– Čekaj….
– Prijatelju, nema se šta više čekati…
– Ne misliš valjda….
– O da! Upravo to mislim….
– Ali…
– Čega danas nema?
Čega su ljudi željni?
Da samo možeš videti svoje lice… Tvoj um, trenutno preplavljuje jedna fina emocija. Emocija proistekla iz spoznaje, koja je sve vreme bila tu ispred tebe, na dohvat ruke…
– Ti zaista misliš da….
– Čega nema?!
Nema empatije, nema ljubavi, kolektivizma.
Hrabrosti, poštenja, časti.
Herojstva.
Ili ukratko, danas nema lepih vesti.
– Ti, ili si potpuno poludeo, ili si najveći genije koji je ikada živeo…
– Tanka je linija između ta dva. Poludeo malo jesam, a za ovo drugo…Pa neka drugi procene.
Ali da nastavim gde sam stao. Dakle, treba to promeniti. Treba dati ljudima ono za čim čeznu, bez prethodne osude, bez kritike. Probuditi ih. Jer, juče je juče, danas je danas. Baš kao što si rekao našoj dragoj Nadi.
Učiniti to, eto tako…bez ikakvog objašnjenja. Dobrotu ne treba tumačiti. Nju svi poznaju.
– Ti želiš da mi promenimo sve što je namenjeno da se odštampa u novinama?!
Ali to je neizvodljivo. Kako to učiniti? Ko će nam pomoći, šta da napišemo….nemoguće je. Treba isplanirati, odrediti datume…
– Sutra.
– Šta sutra?!
– Odnosno, za danas. Negde smo na pola smene, upravo je prošla ponoć…
– Ti si poludeo…
– Nema nigde nikoga. Zaustavićemo mašinu, uraditi novu pripremu, pustiti u štampu.
– Čoveče, šta ćeš pustiti u štampu….
– Samo najbolje, razume se. I najpozitivnije. Arhiva je puna uzoraka, a nešto ćeš i dopisati…
– Ja?!
– Ti, da. Tebi to ide od ruke. Eto ispričaj kako si bio vozač rok grupe, ili kako te je onaj režiser zaposlio u Kinoteci. Dakle, te tvoje izmišljene događaje iz života…
– Nisam izmislio, stoti put ti kažem….
– Dobro, dobro… Uglavnom, zasuci rukave, počinjemo.
Za revolucija duha!
Neka bude borba neprestana!
Nastaviće se….
Ostavite odgovor