O nedostajanju

Zbog tebe počinjem budna da sanjam
i retko kada sam prisutna.
Ako se nekad zagledaš u zvezde
videćeš moja krila.
Preletela su daljine i otišle čak do meseca.
Nada je tu i još uvek se ne gasi.
Pa nisi na kraju sveta, ali kao da jesi.
Noću se dan produžava i tama mi stvara nemir
da te nikada više videti neću.
Kako vreme prolazi ja padam sve dublje.
Vidim te i kroz maglu i kroz kišu
i kroz procvetale krošnje.
Sanjam te.
Sanjam i reku.
Ponekad je zaleđena,
a nekad slobodno teče.
I u sebi vrištim
jer ne želim da budem ovde.
Zato mi misli lutaju po drugim mestima.
Toplijim i obasjanim mesečinom
koja se podiže iznad užurbanog grada.
Tvog grada.
Negde između tvojih očiju i moje čežnje
stvorio se most.
Dotrajala konstrukcija koja se svakog trena može srušiti
u reku i nestati. I onda ću nestati i ja.
I tražiću te dok te ne pronađem.
A onda te nikada više neću pustiti.
Ne želim da budeš daleko od mog vida.
Ovog pravog ili onog zamišljenog.
Svejedno je.
I tako je čudno.
Ja tebe gledam, a ne vidim.
Ja tebe slušam, ali te ne čujem.
Jer nisi tu.
Bio si u pravu, ostale su mi samo uspomene,
a ja ne znam šta ću sa njima.
I proleće je stiglo brzo, kao što sam i želela.
Hoću da naučim sve o tebi i da te gledam do jutra.
Hoću da te vidim.