Bekići

           Kad se iz Kragujevca krene starim putem za Jagodinu, preko Sabante, negde na trećini  puta skreće se za Rekovac. Tu raskrsnicu meštani odavno zovu „Rakalj drum“, ili samo „Rakalj“. Na jednom ćošku tog raklja našlo se selo Ratković, raštrkano selo na okrajku Gledićkih planina, sa razbacanim zaseocima i kućama, isprepletano i povezano putevima i stazama,  jedan kraj mu izlazi na put prema Jagodini, a drugi na put prema Rekovcu.  Ratković je rodno selo moga oca.

          Moj otac je iz familije Petrovića ali pošto u Ratkoviću ima dve familije Petrovića onda uvek treba naglasiti iz koje. On je iz Petrovića od Bekića. Ja sam kao mala retko išla u tatino selo jer tata nije bio u dobrim odnosima sa svojim ocem, mojim dedom. Išli smo samo jedanput godišnje na slavu kod daljih rođaka. Tek posle tatine smrti počele smo češće da odlazimo – ali samo na groblje jer je njegova želja bila da bude sahranjen pored majke koju je neizmerno voleo i pored tri već udate sestre  negovao u bolesti pred smrt i zbog koje je i studije u Beogradu napustio.  I tada sam se susretala sa meštanima iz sela i kao svaka dobro vaspitana devojka (imala sam osamnaest godina) pozdravljala svakog i sa svakim, ako je imao potrebu da nešto pita, zastajala da popričam. Selo je već počinjalo da izumire, mladih skoro da i nije bilo, a stare ljude uvek zanima ko ste,  odakle ste i kod koga ste došli. I tako, na prvo pitanje je odgovor bio da sam od Petrovića i odmah bi pitali „Od kojih“ tako da sam, posle mamine priče, i sama odmah odgovarala „Petrovići od Bekića“. Tada sam i saznala priču odakle Bekići i kako Bekići.

         Priču o Bekićima mami je ispričao moj tata kada je pošla za njega, a on je saznao od svog dede koji ga je mnogo, kao starije muško dete, naslednika, voleo i svuda vodio sa sobom, a ponajviše u vodenicu gde je imalo vremena i da se brašno melje, i da se nauči kako se pogača mesi i kako se kore za pitu razvlače ali i da se priča.

          A priča kaže da je još u tursko doba u raštrkano planinsko selo došla trudna žena iz Crne Gore, tu se porodila i ostala. Jedino što se zna o njoj je ono što je sama rekla, a to je da je pobegla od krvne osvete, da joj je pobijena cela porodica, a ona je pobegla da bi sačuvala nerođeni život u sebi. Od straha da ne bude pronađena nije rekla ni iz kog je mesta ni kako se zove. Priča nije sačuvala ni njeno ime, ni to kako i od čega je posle živela, koje je novo ime sebi dala, da li se preudala.

           Porodična priča ništa ne kaže ni o tome kako je i koliko dugo žena putovala, kojim je bespućima hodala, kako se od divljih zveri po šumama, a od razbojnika i Turaka na putevima sačuvala. Čime se hranila, da li je prosila ili se od ljudi krila,  gde je vodu pila, da li je u žbunju spavala, je li u ritama i bosa hodala? O čemu je mislila o čemu sanjala, da li je znala kuda je pošla ili je želja bila da samo ode što dalje od smrti, od krvi, od ubijanja?  Da li je sa svojim nerođenim čedom u stomaku pričala, da li mu je tepala,  da li je plakala, naricala od tuge i bola – ili je samo ćutala? Da li se smrzavala,  da li je više gladna nego sita bila? Da li se u zver pretvorila ili je čovek do kraja ostala?  Radila je samo ono što su žene, majke, vekovima radile: borila se da sačuva novi život koji nosi.

          Priča takođe ništa ne kaže ni o tome zašto se baš u Ratkoviću zadržala: da li je tu osetila sigurnost u tada zabačenom, šumovitom, planinskom selu ili jednostavno više nije mogla dalje jer je bila pred porođajem i bili su joj potrebni ljudi i mir. I tu se u Ratkoviću porodila, rodila je muško dete kome je dala ime Beka. Da li  ime ima veze sa njegovim poreklom ili je možda ona tako od milošte muža svoga zvala i to se ne zna. Da li je Beki ispričala ko je tačno i odakle – verovatno nije jer strah je i dalje postojao, a i o tome u porodičnom predanju nema ništa. Možda je ona tada želela samo da spase jedno dete, ali je zapravo sačuvala čitav niz života, sve do nas. Beka je odrastao u Ratkoviću, stekao imanje, oženio se i dobio dva sina: Petra i Jovana. Kada se Srbija oslobodila od Turaka i kada su Srbi dobili prezimena koja su posle porodice zadržavale, od Petrovih potomaka postali su Petrovići, a od Jovanovih Jovanovići.

         Koliko Petrovića i Jovanovića sada ima stvarno ne znam i ne znam da li znaju priču o svom poreklu. Te rodbinske veze prekinuo je davnih dana, kada sam bila vrlo mala, moj otac i to iz jednog razloga: njegov otac i njegova bliža familija nisu se slagali sa njegovom poznom ženidbom, i otac, moj deda  ga je razbaštinio i skoro svo imanje ostavio mlađem sinu jer mlađi sin ima dva muška deteta, a moj otac ima kćer. Ali moj otac se ponosio svojim kćerkama, sestrinom i mojom marljivošću, našim školskim i sportskim uspesima. Koliko nas je voleo, shvatile smo tek posle njegove smrti. A učio nas je i da uvek treba da budemo samostalne, da imamo svoj dinar, da ne zavisimo od drugih.  Moja majka ima običaj, kada  sestra ili ja hoćemo da isteramo nešto svoje po svaku cenu, a njoj to baš nije po volji,  da nam kaže: meni „Isti si otac“, a  sestri „Ista si tvoja tetka“ misleći na očevu najmlađu sestru, više kudeći nas nego hvaleći, ali krv  je krv. To nasleđe od naše pretkinje, one nepoznate žene koja je kroz strah i bespuće nosila život, daje sestri i meni snagu, volju i moć da se borimo, padamo ali opet ustajemo i nastavljamo dalje,  ona odgajajući svoje dve kćerke kao samohrana majka, a ja  svog dečaka sa autizmom.  U nama i dalje kuca taj stari, tvrdoglavi poriv da se ne odustane, da se voli, da se čuva ono što voliš, bez obzira na sve prepreke.