Девојка са црвеним шеширом
На загребачки колодвор стигао сам, са групом војника, једног децембарског преподнева у пратњи капетана Малигорског. Беше то озбиљан и крупан официр, атлетске грађе и челичног стиска руке. Касније сам чуо да је у служби назадовао због неког инцидента у којем је пиштољем рањен, за употребу наоружања необучен војник. Сместили смо се у великој касарни на Черномерцу, у тзв. пешадијској чети на трећем спрату масивне и неугледне грађевине. Већина нових другара припадала је другом животном стилу, племенској култури и погледу на свет који се никако није могао назвати естетским. Употреба заједничке купаонице, колективне забаве и обеди из заједничког казана, учинили су да порасте жеља за духовном самосталношу, индивидуалном слободом и властитим сензибилитетом. Групни изласци у град, конзумација алкохола и лоших цигарета, отпор према аутентичној хрватској култури и префињеним грађанима, водили су забави и забораву, истрајавању да не признамо наше лоше стање, обезвређену логику и огрубеле осећаје.
У таквом је амбијенту, у тишини и осами личне посебности почела да се развија жудња за лепотом, особито оном девојачком. Као мирис плавих јоргована у моја гимназијска предвечерја, први тонови затегнутих жица акустичне гитаре на школским забавама или укус егзотичних медитеранских јела на барбиним гозбама; додиривале су ме силуете лепих пролазница. Ту испод болнице др Јосиф Кајфеш, стојећи као вратар испред тзв. контролне рампе на уласку у Академију, имао сам прилику да свакога дана гледам праву ревију одмерених, однегованих, стилски дизајнираних и блиставим осмесима украшених Загрепчанки. Нека сам касније упознао, као пажљиве комшинице са колачима или јутарње саговорнице или вечерње заводнице. Са тим адолесцентним уздахом и воајерским погледом на „модну писту“ родио се један другачији свет пун чежње и носталгије за оним што је било, или пре-за оним што би могло бити.
Једног пролећног дана стајао сам на ноћној стражи испред северног зида интендантске касарне. Испод мене унутар ограђеног простора била је вешерница у којој се прао, избељивао од зноја и прашине, упрљани веш, постељина, столњаци и наши огрубели пешкири. Изнад, на једном брдашцу био је римо-католички самостан ујутро окупан сунцем, увече покривен беличастим светлом. Тај објекат будио је у мени не само искуство тајне и мистике, него и неодређеног страха. Све то ми свакако није сметало да уљудно и љубазно поздравим калуђерице, настојатеље и духовнике из овог молитвеног храма. Но, као номинални православац, себи сам дао за право и да погледам около, да се надахнем неким лепим женским лицем или елегантним телом.
Између касарнског бетонског зида и обронака манастирског узвишења пролазила је једна стаза која је повезивала две улице, Селску и Подсуседску. У време пролетњих киша та пречица била је натопљена водом и прошарана барама. Тешко је било проћи, поготово дотераним дамама и старијој господи, том каљавом једностопицом, умотаном у влажне, избледеле дане. У то време локални становници су доносили пљоснато и велико камење, широке даске и црвене цигле како би пролазак шетача и путника био изводљив. Кад сам ја био на своме задатку, и у служби домовини, нисам дозвољавао било каква изненађења. Девојкама бих обавезно, као војник ЈНА, понудио несебичну помоћ при преласку, која је осим придржавања нудила и могућност преношења. Овај луксуз једне вечери доживела ја и девојка са црвеним шеширом.
Била је насмејана, радосна, светла и украшена тим, до бесконачности ситним, капима кише. Лепо одевена и у свему пристојна и одмерена, казала ми да иде на некакав тулум са френдицама. Говорила је дражесно и питомо са мном, не као са странцем и војником из базе-него као са симпатичним другом из школе. Очи су јој биле пуне живота, духовног сунца и тајне љубави. Осим тог пријатног разговора, телесне близине и додира, остао ми је за успомену само мирис њене душе и један дискретан поздрав на растанку.
Дуго сам је тражио у врелим, летљим данима, месецима после. Сретао сам девојке са розе качкетима, плавим шеширима, свиленим хаљинама, са осмесима скривеним иза тамних наочара и погледима утонулим у месец. Ње није било ни у једној ноћи, ни у једном добу дана или крају града.
Једног летњег необећавајућег преподнева, сасвим неочекивано, поздравила ме је девојка док сам чекао интендантски транспорт поред отворене рампе КПС-а. Искористио сам ту ничим изазвану љубазности и замолио је да ми купи новине, сендвич и воду у повратку. Она је то са великим разумевањем и наклоношћу прихватила. И заиста, за петнаестак минута појавила се са свим ситницама за које сам је замолио. Желела ја да то буде дар за војника на дужности. Беше љубазна, али визуелно неубедљива. Деловала је неиспавано и намарно, рашчупане косе, имала је подочњаке и огрубело лице. У њеним очима није било наде, у њеним речима игре, на њеним уснама чаролије. Захвалио сам се и упитао чиме сам заслужио такву гесту. Па знамо се, казала је. Упознали смо се оне мартовске вечери испод Цркве, ја сам Марија девојка са црвеним шеширом…
Нека наши снови остану вечни, тренуци среће овековечени, симболи вере достојни небеске узвишености. Отворимо наша срца за уметничко приповедање испуњено тајном љубави и сјајем лепоте.
Ostavite odgovor